Иако овај обичај вуче корене од давнина, нека правила смо временом занемарили
Сезона слава је увелико почела, а с обзиром на то да је пред нама Никољдан, највећа слава међу Србима, одлучили смо да вас на време информишемо о правилима која никако не смете заобићи, уколико желите прославите на традиционалан начин. Нажалост, током времена су се обичаји мењали, па доста породица данас не слави у складу са старим, црквеним обичајима. Зато, ево неких података о томе чега се треба придржавати, а шта од обичаја треба заобилазити у широком луку.
Све је почело након примања хришћанства, јер су Срби, који су пре тога били многобожачки народ, имали су потребу да задрже неке елементе своје првобитне религије и да је инкорпорирају у хришћанство. Њихов врховни бог звао се Перун, а свака кућа имала је свог заштитника, тзв. “домаће “ божанство. Свети Сава је успео да та божанства замени великим светитељима Христове Цркве, односно свецима које данас славимо у својим домовима.
Kрсна слава се од давнина преноси се са колена на колено, са оца на сина, док жене удајом узимају мужевљеву славу. Некада се знало да људи са истом славом потичу од истог претка, али је временом и расељавањем ово правило престало да важи.
Ако синови живе са оцем, славе сви заједно. Међутим, након што се син осамостали, оснује своју породицу и одсели из родитељске куће, он почиње да слави славу у свом новом дому. Погрешно је мишљење: „Отац ми је жив, он слави“. Чим неко живи засебно, треба да прославља славу у свом дому, јер је крсна слава заштитник домаћег огњишта и Божји благослов за укућане, а нарочито за децу.
Ако се син одсели, он те исте године мора да дође код оца на славу. Kад се славски колач исече, отац из десне руке даје сину четвртину колача, пољубе се, честитају један другом, а син тај колач носи у свој дом, дели га са породицом и наредне године слави у свом дому.
Припреме за славу почињу неколико дана раније, како би се светац прославио на што бољи начин. Следи распремање куће, куповање одеће, нарочито деци, да се баш тог дана “понове”. Оно што је најважније је да у кући влада свечана атмосфера и добро расположење.
Важан сегмент на који треба обратити пажњу је свећење водице. Домаћица припреми једну посуду са водом, букет босиљка, малу свећу, кадионицу са брикетом и тамјаном, и списак укућана. Све ово се поставља на сто у соби у којој се налази икона. Онда долази парохијски свештеник који обавља свећење водице.Добро би било да сви укућани буду присутни кад се свети водица, и то је разлог због којег се свештеник раније најављује. Kад се водица освети, сви укућани треба да попију по мало, а остатак се користи за прављење славског колача.
Дан уочи славе, домаћица куће меси колач од чистог пшеничног брашна, у који се додаје мало богојављенске и освећене водице пред славу. Kолач се украшава разним украсима од простог теста (брашно и вода). На централном делу треба да се нађе украс са симболом ИСХС (Исус Христос побеђује).
Славски колач заправо симболише Христа, који је хлеб живота, а вино којим се колач прелива приликом освештавања означава Христову крв, која је текла из његових рана. Одмах након освештавања, укућани узимају по комадић колача, а затим га секу и служе другим гостима уз ручак.
Најбитнији елементи на славском столу су: славски колач, жито, свећа и црно вино. Заблуда је да се за славу подразумева велики ручак. Припремају се ове обавезне 4 ствари, а све остало је ствар избора, могућности и жеље.
За славу треба купити већу воштану свећу, која се поставља у свећњак и посебно украшава. Пали се на дан славе, пре сечења колача (уколико се обавља у кући). Домаћин треба да се прекрсти, изговори молитву и упали свећу шибицом. Свећа и њен пламен симболизују светлост науке Христове.
Свећа треба да гори целог дана, а гаси се на следећи начин: Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кашичицу и излије вино на фитиљ. Свећа ће се полако угасити, а затим је треба однети пред икону или на неко друго свечано место у кући, где треба да стоји до славе наредне године. Може се палити приликом заједничких молитви у кући.
Уочи славе, домаћица припрема кољиво или панаију, односно славско жито. Жито се спрема од чистог и отребљеног зрна пшенице у чистој води. Затим се цеди и меље, а ради лепшег укуса, додају се млевени ораси и млевени шећер.
Славско жито се затим пребацује у лепу, ниску чинијицу, лепо се обликује и украшава такође орасима и шећером. Приликом освештавања колача, носи се и жито – у средину се ставља и пали свећица, жито се такође прелива вином у облику крста, а затим се свећица вади. На њено место можете да ставите неки цвет.
Исто као и славским колачем, славским житом се такође прво служе укућани, а затим и гости. Према традицији, жито служи домаћица или ћерка, а носи га на послужавнику заједно са чашом вина и чистим кашичицама.
Ипак, вино није неопходно, јер је жито њиме већ преливено, па се може носити вода.
Славско жито се кува и приноси у славу Божију и част светитеља који се прославља, за здравље и напредак укућана, као и за покој душа преминулих у том дому. Пшеница је у хришћанству симбол вечног живота – смрти или васкрсења, јер када се сеје, зрно пшенице умире и клија, али се из њега рађа нови живот који доноси стоструки род.
У неким крајевима развила се погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су „живи“, како кажу у тим крајевима. Пре свега, сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито.
Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповређени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом.
Дворење славе је један од лепших обичаја нашег народа. Наиме, домаћин, на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовања према светитељу кога тога дана слави и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви.
Уколико је домаћин у старијим годинама и физички није у стању да престоји цео дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију и о свему што доприноси да се гости осећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу.
Поред набројанога што чини славу: славски колач, славско жито, свећа и вино, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе, на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника.
Негде се слави и други, па чак, и трећи дан славе. Одсуство веронауке условило је да се слава претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави.
Пошто се то претворило, дакле, у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже толики трошак. Подвлачимо поново овде да је слава пре свега духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.
Овде ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, или у среду или петак, на пример Никољдан, који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни грех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када црква наређује пост.
Kад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, „приказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанина, Србина и православца, погово када се зна да се може чак лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну славу.
Извор: Telegraf.rs
