БЕОГРАД – Српска православна црква, верници, али и читав српски род где год живео 27. јануара слави Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и просветитељу.
Свети Сава се слави као заштитник школе, учитеља и ђака.
Свети Сава рођен је 1169. године у Расу као најмлађе дете великог српског жупана Стефана Немање и његове жене Ане, добивши име Растко. Малог Растка васпитавали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дете, брзо је научио да чита и пише. Међутим, Растка световни живот није много занимао, већ је интересовање показивао за духовне лепоте.
У време његове младости, када је увелико припреман за живот будућег владара, на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је био и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао.
Задивљен причама о лепоти Свете горе, донео је одлуку која ће му потпуно изменити живот – решио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао да рачуна на родитељски благослов, одлучио је, баш када су родитељи решили да га жене, да побегне с монасима.
Сломљен од бола, Стефан Немања одмах је послао потеру за сином. Растко се налазио у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русик), где је под претњом обећао Стефановим људима да ће се наредног дана вратити у двор. Али, легенда каже да су светогорски монаси, на Растков предлог, прибегли лукавству – спремише богату трпезу и вино, па гониоци после обимне вечере заспаше. Мимо манастирских прописа, дотадашњи принц се замонашио и узео име Сава.
Тако је Сава остао у манастиру, где се ревносно молио, учио и служио. После кратког времена, прешао је у грчки манастир Ватопед, такође на Светој гори, где је наставио строги монашки живот. За то време у Србији, после првог очајања, Стефан Немања се помирио са синовљевом жељом. Често му је слао новац, да би му у манастиру било удобније, али је он све делио сиромасима или светогорским манастирима.
У међувремену, док је Сава на Атосу живео мирним животом, у отаџбини је дошло до неслоге између његове браће Вукана и Стефана. Незадовољан Немањином жељом да млађи Стефан буде наследник престола, старији Вукан кренуо је да војском оствари своје право. Сукоб се завршио на бојном пољу у корист Стефана, земља је опустошена, а народ осиромашио.
Сава одлучује да после двадесет година привремено напусти монашки живот и допринесе учвршћивању и напретку српске државе. Са посмртним остацима свога оца, који је умро 1199. године, Сава долази у Србију и над њима мири своју завађену браћу а затим свог оца поново сахрањује у Студеници.
После измирења браће, на Стефанову молбу, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српске државе. Наредних осам година Сава ће бити игуман овог средњовековног храма. За то време је писао и преводио српске списе, поучавао браћу и просвећивао народ. У Студеници отвара прву школу српске писмености и школу за свештенике и калуђере – постаје духовни вода и устројитељ српске државе.
Почетком 1236. године стигао је у Бугарску, где га 14. јануара затиче смрт у Великом Трнову. Вест о Савиној смрти стигла је у Србију 27. јануара. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав 1237. године.
Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару
Пошто је култ Светог Саве дубоко заживео у нашем народу, турски војсковођа Синан-паша је 10. маја 1594. године на београдском брду Врачар спалио Савине мошти, мислећи да ће Савин култ нестати. Међутим, догодило се управо супротно, а поштовање и љубав коју српски народ изражава према овом светитељу крунисано је велелепним храмом, највећим у Европи, на месту спаљивања моштију.
Народна веровања и обичаји
На Светог Саву пост је обавезан. Иако је у календару СПЦ уписан црвеним словом, Свети Сава може и мрсно да се слави ако не пада у среду или петак. Верује се да овај светитељ може да умири море и олује као и да створи воду из камена…
Постоји и веровање да на данашњи дан не треба носити црвено, као ни оштрити ножеве, бритве и друге алате… Ово веровање потиче из старих времена, док су сељаци страховали да им вукови не поједу стоку. Свети Сава се сматрао пастиром и заштитником стоке, те се она на Савиндан по обичају сама пуштала на испашу. Међутим, црвено се није носило јер се веровало да боја крви привлачи вукове. Исто тако на данашњи дан не ваља отварати бритву и оштрити ножеве или било који алат како би вуковима чељусти остале склопљене.
Постоји и веровање да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ретка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној песми “Почетак буне на дахије”. Исто тако постоји и веровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину.
Иако је данашњи дан црвено слово, на Светог Саву за кућне послове углавном важи контра од онога што је уобичајено на велике празнике. Баш зато што се стока у старо време пуштала сама на испашу, сматрало се да домаћин Савиндан треба да искористи за све битне кућне послове. Жене данас смеју да раде кућне послове, а чак је пожељно да се обави велико спремање. Сматра се и да деца на Светог Саву треба да науче нешто ново, макар неку нову песму, јер ће се у супротном улењити и неће довољно напредовати целе године.
Химна Светом Сави
Свечана песма испевана током 18. века у славу Светом Сави, најстарија је химна у Срба. Написана је на црквенословенском језику и имала је четири строфе.Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а после тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Корнелије Станковић, после светосавске прославе у Бечу 1858. године.
Прелепа је, послушајте је…
Извор: Курир/Wикипедиа
