Друштвене мреже данима су усијане од исповести бројних девојака и жена које су, схвативши да нису усамљене у улози жртве, јавно описале колико је страшно доживети насиље на својој кожи.
Нажалост, таквих искустава је више него што сте можда замишљали да постоје, а важно је да се са истим упознамо, како бисмо пружили подршку жртвама, али и научиле да препознамо насилничко понашање ако се са истим суочимо, или неко наш близак.
Једна од девојака која је искрено проговорила о партнерском насиљу са којим се годинама борила јесте и млада предузетница Дуња Петровић, која је на Фејсбуку поручила да питање јавности „Што си то трпела“ у оваквим случајевима није на местиу, те потанко и на личном примеру објаснила због чега.
Nisam ni slutila da ću ikada imati potrebu da o ovome javno govorim. Smatrala sam da je to deo moje intime i da je u…
Posted by Dunja Petrović on Уторак, 19. јануар 2021.
Њен пост преносимо у целости:
„Нисам ни слутила да ћу икада имати потребу да о овоме јавно говорим. Сматрала сам да је то део моје интиме и да је у реду да то зна неколицина људи из мог окружења. Све ово што се тренутно дешава ме толико љути, од тога имам горак укус у устима и сада знам да сам погрешила.. И, да ли знате које је најгоре питање које сам могла да чујем као одговор на оно што ми се догодило? – „ШТО СИ ТО ТРПЕЛА?!?!“
Свако ко ме је познавао од раније знао је да уколико би неко само дигао руку на мене исту бих му одгризла и то до рамена. Било је времена када сам се и сама питала због чега неко нешто трпи и како не може да се избори са нечим, затим ме је живот демантовао и ја сам постала баш та која ТРПИ.
Трпела сам психофизичко насиље од свог партнера од 18 до непуне 21 године, да, добро сте прочитали, скоро 3 године. И о томе сам ћутала и да, то сам трпела. И да, на то питање напокон после година и година одлажења код психолога могу свима вама који га бесрамно постављате да дам одговор. Могу, јер ми је требало да свхатим да нисам ЈА крива и да не треба да ме буде срамота због свог тог зла које ми је нанело биће јаче од мене саме. А нисте ни свесни колико је тешко изборити се са тиме…
-Трпела сам јер ми је страх толико ушао у кости да нисам знала како бих живела без осећаја истог. Трпела сам толико да сам зарад тог осећаја била спремна да се одрекнем свега и свих, што ми је у том моменту и полазило за руком.
-Трпела сам јер сам психички толико била утучена да сам се осећала бедно, ништавно, понижено и убеђено да је тај неко најбоље што имам у животу и да то не смем да изгубим. Да је нешто највише што у животу могу да достигнем.
-Трпела сам јер ми је један леп гест био важнији од десетине оних ужашних и окрутних.
-Трпела сам јер је трпети злостављање у том тренутку био мој свакодневни и нормалан живот.
-Трпела сам јер су неки људи присуствовали томе и нису учинили ништа!
-Трпела сам јер сам се ја осећала кривом и одговорном за све што ми се дешава!
-Трпела сам јер сам стално слушала „нећу више“.
-Трпела сам јер сам мислила да ће проћи.
-Трпела сам јер…
-Трплеа сам јер..
-Трпела сам јер..
…
Сада ћу ја вас господо драга која постављате ово чувено питање к’о из топа, те налазите оправдања за починиоце питати нешто:
– Да ли знате како је то када свака физичка бол престане да буде бол? Када вам то постане свакодневица, када на сваки ударац заборавите али психу не можете да држите под контролом и са истом не можете да се изборите? Када свака модрица зацели, али сте ви толико поломљени да не знате одакле да кренете и како уопште да се саставите?
-Да ли знате какав је осећај живети са особом којој је најгоре рећи истину, па нешто прећуткујете или страх из вас аутоматски изговара „беле лажи“ али ћете и тада свакако бити криви? И овде се све своди на опцију да од два зла одаберете мање.
-Да ли знате како је то када вам неко од кога се бојите мери откуцаје срца чак и када говорите истину? Да, логично, од тог истог страха срце не можете задржати да не искочи из груди али и тада сте КРИВИ! – до пре годину дана сам на питање „да ли лажеш?“ и даље имала ту реакцију.
-Да ли знате како је то када треће лице посматра како вас неко удара док лежите на поду али не уради ништа?
-Да ли знате како је то када везаних руку проведете који сат?
-Да ли сте икада осетили толику немоћ, страх, понижење, осећај одузете части и личности да сте покушали себи да одузмете живот?
-Да ли знате како је то када стално морате некоме да се правдате?
-Да ли знате како је то да смете да излазите само тамо где вам је то дозвољено, виђате само људе које вам је дозвољено да виђате и да се морате вратити у року од одмах ако вам се тако каже – иначе ће вас сачекати закључана врата па ви, видите шта ћете?
-Да ли знате како је то када вам је потребан разговор али немате са киме да попричате, неко вас је изоловао од свега и свих и кажњава вас ћутањем. А и уколико вам падне на памет да било шта кажете, верујте ми, убрзо бисте се покајали.
-Да ли знате како је то када вас неко уцењује стварима на које вас је он сам у буквалном смислу натерао? А све у циљу да га сутра не би оставили..
-Да ли знате какав је осећај када неко поцепа бар и део одеће на вама?
-Да ли знате како је то када вам неко баца ствари кроз прозор?
-Да ли знате како је то када вас неко удари да се не познаје али толико боли да једва можете да седите?
-Да ли знате како је то када вас неко гуши јастуком, а пре тога сте то видели само у филмовима?
-Да ли знате како је то бојати се за сопствени живот док вас је са друге стране и брига шта ће вам се догодити јер само желите да престане, али сте навикли? Контрадиктосност – зар не?
– Да ли знате како је то када се након свега и даље цимнете када неко крене руком ка вама?
-Да ли знате како је то да вам се и након одласка од те особе, иста годинама причињава тако што вас „чека“ испред зграде, па вас у повратку из продавнице нешто само сасече у стомаку и укопа вас да не можете ни корак даље?
-Да ли знате како је то претварати се да је другачије, да је боље, јер не смете и не можете искривити ту илузију која вас обмањује?
Овако могу наставити у недоглед и на свако моје питање ваш одговор ће бити НЕ! Мој и одговор неколицине њих је ДА, АПСОЛУТНО ЗНАМ КАКО ЈЕ! А верујте ми, у наставку би се нашла нека много гора, још непријатнија и неупоредива питања са горенаведеним. Нека од којих би се и ви најежили.
Пре него што се зачудите или поставите неко слично питање, покушајте да разумете. Не тражите разлоге, само разумите, или се бар потрудите да разумете. Уколико сте успели да се одупрете томе, свака част! Али.. није свако јак као ви.
Ја нисам била. Нисам пријавила. Ћутала сам и о овоме проговорила тек након одређеног периода. Бојала сам се реакције, осуде, осећала сам кривицу, осећала сам срамоту иако сам са својом породицом имала увек отворен однос. Овиме нисам имала срца да их повредим и ту сам погрешила, требала сам. Требала сам јер их тиме не бих повредила већ бих помогла како себи, тако и њима.
Не знам да ли сте заиста свесни, али ово ће неки мени блиски људи сазнати тек сада на овај начин и извињавам им се због тога..
Пре него помислите да изустите било шта – замислите се. На нашем месту сутра може бити ваша ћерка, сестра, пријатељица, тетка, сестричина, мајка, комшиница, познаница. На нашем месту сутра може бити и било који мушкарац!
Пре него изустите било шта – запитајте се. Можда управо неко ваш пролази кроз исто, а да ви ни не знате или се чак правите да не знате! (и у том случају СРАМ ВАС БИЛО)
А ја.. ја се одавно више не бојим. И знате шта још? Више не посећујем ни психолога.
Данас сам млада, успешна и ЗАИСТА вољена жена која свакодневно расте и ниже успехе. Ускоро дипломирани инжењер, сувласник фирме која је сваким даном све успешнија и неко ко је себи створио и остварио толико тога за шта сам некада мислила да је недостижно и немогуће.
Оном ко се у овоме пронађе, уколико је за то уопште таква личност и способна, желим да поручим само једно – ВИШЕ СЕ НЕ БОЈИМ И НЕ МОЖЕШ МИ НИШТА. Штавише скоро сам имала ту „част“ да га сретнем и напокон ништа не осетим. Нити љутњу, нити мржњу, нити бес.. осетила сам само то колико сам сигурна у себе, поносна на оно ко сам данас, где сам и шта све заправо могу. А када не осећате ништа – то значи да је крај и да сте ви победник!
Хвала свакој особи која је стала уз мене, хвала свакоме ко ме је разумео, свима вама који сте ме пустили назад у своје животе без компромиса и били лек помоћу ког сам зацелила и постала оно што сам данас.
Највише, хвала мени – што се нисам дала, што нисам издала саму себе, што сам показала себи колики сам борац, који иде и ван својих граница. Хвала мени што сам почела неизмерно да волим и ценим себе и оно што јесам!
Једна девојка која је могла да ме разуме из разлога што је, на жалост, прошла кроз сличне ствари научила ме је једну лепу реченицу која ми је неописиво помогла и заувек ћу се држите ње.. „Нисам ја себе на улици нашла!“
Успела сам и ти ћеш успети! Ниси крива, бити жртва није срамота, срамота је оправдавати нечију монструозност и користити се истом над слабијима. Шта год урадила нико нема права да ти науди! Избори се и запамти – НИСИ САМА“, написала је ова млада жена.
Извор: С.М.П./zena.blic.rs
