– Пре неких годину дана први пут сам себи рекла: “Не, Ива! Мика те није челичио за глуму, није те као глумицу тестирао, него те је злостављао. Веома те је злостављао! И злостављао је многе друге. И злостављаће. Неће се никад зауставити!”
Овако своју исповест за “Блиц” почиње Ива Илинчић (24), глумица Београдског драмског позоришта, још једна која је полицији пријавила чувеног наставника глуме Мирослава Мику Алексића (68). Први пут је, како каже, сексуално злостављана са 17 година. Уследио је период паузе до 18. године, а онда се наставило.
– Нисам силована, срећом немам такво искуство, али јесам континуирано сексуално узнемиравана. Шест година сам ћутала, негирала, ником нисам говорила, буквално ником. Било ми је јасно да је лоше. Када се догодило први пут, рекла сам себи: ”Мика ми је као отац, немогуће да се ово дешава и не дешава се. А ако се дешава, онда он мене челичи, хоће да ме спреми за сурови свет редитеља, продуцената”. Правдала сам то, одбијала да прихватим. Игнорисала сам. А онда сам признала себи, што је био огроман корак – прича Ива Илинчић.
О злостављању у школи није се причало, чак ни између другарица.
– Трајале су припреме за пријемни. Излазила сам из Микине канцеларије… Поглед ми се сусрео са девојком која је улазила у канцеларију. Знале смо обе, и она шта сам ја прошла и ја шта њу чека тамо, али нисмо причале. Она ни данас није спремна – каже Ива Илинчић и додаје да је трпела јер јој је група била веома важна. Како сама каже, чак и након што је почело злостављање, необјашњиво, имала је поверење у Алексића.
Осећаш да му стално нешто дугујеш
Млада глумица, која се афирмисала у серијама “Жигосани у рекету” и “Камионџије д.о.о.”, сведочи да је Алексићева група њој и другим полазницима много значила. Да су имали лепе тренутке, учили корисне ствари, као и да су се везали једни за друге.
– Са 10 година сам уписала Микину школу и ишла сам до уписа на факултет. Ми смо ту групу много волели. Мика нас је формирао по сопственој мери, правио је од нас личности какве је желео. Ја сам била послушно дете, нисам правила проблеме, али чак и они непослушни су слушали Мику, били су везани за њега. Он је поништавао ауторитет родитеља, јако интелигентно, постављао себе као апсолутно доминантног. То није изазивало само страх и поштовање, већ огромну љубав. Када је толика љубав, осећаш да му припадаш, да му стално нешто дугујеш, па кад се и десе тако лоше ствари, ти размишљаш како он теби жели добро и како све ради за твоје добро. Кроз ту групу научиш шта је дисциплина, читаш редовно, идеш на изложбе, у музеје, мораш да донесеш потврду од зубара да су ти зуби здрави – прича Ива Илинчић.
Наводи да је Алексић “од малих ногу учио полазнике да се родитељима не прича о часовима, чак ни најбољој другарици, јер то је наша ствар”.
– Сада са 24 мислим да сам била део неке секте, тада нисам то разумела. Мислила сам да је то не друга породица, већ наша проширена породица – наводи Ива Илинчић.
Сведочи да је шест година ћутала.
– Буквално никоме нисам рекла. Ни мами, ни тати, ни сестри, ни тадашњем дечку, садашњем… Никоме. Не знам како то да објасним. Стидела сам се, преузела сам његову срамоту, осећала сам се као саучесник. Била сам мала, нисам схватала да нисам саучесник, већ жртва једног изразито интелигентног човека који је стално говорио да ме зна у душу. И стварно ме је знао. Он је имао исти систем са сваком жртвом, знао је како да се приближи и колико год ти код куће смишљаш шта ћеш му рећи, следећи пут када те нападне, плашиш се и враћаш се, јер не желиш да изађеш из своје групе… Докле то иде? Не желиш да он мисли лоше о теби. Не желиш да он мисли да ниси спремна да урадиш све за њега. Константно поставља ствари да ти је дао цео свет на длану, понавља “ја сам вама потребан, не ви мени”, а ми као мантру то слушамо 10 година – прича Ива Илинчић.
Истиче да полазници никада нису доводили у питање Микине методе.
МИлена ме је јако мотивисала
– Убеђена сам да је ово почело много пре нас. Његова моћ је била у томе што је веровао да ниједна од нас неће говорити. И није до сада. Док Милена која је најхрабрија није повукла све нас и дала нам крила да се ослободимо. Када су га ухапсили, ја сам такво ослобођење осетила, као никада раније у животу, нисам ни била свесна терета. Можда ће звучати глупо, али то је била као нека хипноза. Ја сам годинама након групе са њим била у добром односу. Био је присутан на Академији, гледао је неке моје испите, ја и даље себи нисам могла да објасним да је то нешто лоше. Четири године су ми биле потребне да схватим да сам злостављана. Када сам кренула да рашчлањујем то на психотерапији, схватила сам да је то тежак облик злостављања, психичког, сексуалног, емотивног, сваког – наводи Ива Илинчић за „Блиц“.
Онда се, каже, појавила Милена, која ју је јако мотивисала.
– Говорила је да не треба да одустанемо, да треба да се боримо. Оно што ме је, ипак, највише мотивисало јесу две девојке које су Мику с нама пријавиле, које су предивне. Једна је девојчица, дете, има 17 година. Када сам је видела, рекла сам: “По цену чега год, ја морам нешто да урадим!” – сведочи Ива Илинчић.
За разлику од Милене Радуловић која је за “Блиц” испричала да је превазишла силовање и језиву трауму, а да сада све ради како би помогла потенцијалним новим жртвама, Ива Илинчић каже да и даље није обрадила трауму. Објашњава и зашто до сада није говорила о свему.
– Потиснула сам све, јако сам се плашила. Знате, кад у друштву кажете да сте из Микине школе, отварају вам се врата, сигурно сте културни, образовани, дама, добро се осећате. Поред тога, у глави сам стално имала да ће људи да ме жале, а то је последње што желим. Нисам желела ни да се експонирам, мени то не треба, на почетку сам каријере, желела сам експонирање због неке улоге и сигурно ово није начин због којег би било ко у 24. години желео да заврши на насловној страни. Када све то ставиш на једну страну, плус могућу осуду јавности, а на другу девојчицу коју сам упознала, која има 17 година и трпи ужас, нисам имала дилему да ли треба да проговорим. Онда сам одлучила да кажем родитељима и дечку, и добила сам огромну подршку. Мами и тати је било тешко, нису ни помишљали, замислите да као родитељ неком поверите дете и онда схватите коме сте га дали. И њима је јако тешко – каже Ива Илинчић.
Долазио је на испите, све контролисао
Како се отварала и говорила људима о свом искуству, расло јој је самопоуздање, схватила је да није крива и каже да јој је “много битно да све жене знају да нису криве”.
– Имала сам тренутке када сам помишљала, боже, да ли ми је прекратка хаљина у којој сам данас дошла или да ли ми је кошуља провидна? То је осећање које је најгоре, јер ти си сигурна да си и ти, пошто учествујеш у томе, крива. Значило ми је што после Академије више нисам морала да га виђам. Тек кад ме је пустио, кад сам га отресла, схватила сам све. Неизмерно морам да захвалим мом оцу, Срђану, који је у веома кратком року учинио све што је у његовој моћи да нам свима, као адвокат, олакша и помогне. Ја сам његова принцеза и он је најбољи тата на свету. Имала сам и подршку најбоље пријатељице Мије. Није нико морао да ме убеђује више, јер сам инстинктивно осетила да је моје, да ми припада да изађем именом и презименом и испричам све – каже глумица.
Док је била на Академији, како каже, Алексић је долазио на испите и све је и даље “некако контролисао”. Када је престала да га виђа, самопоуздање јој је порасло.
– Ужасан утицај је имао. Сваки пут када бих га видела враћала су ми се сећања и схватала сам да немам снаге да се с тим борим. У међувремену сам порасла и ево сада разговарам с вама. Рекла сам себи бићу храбра, није важна цена. Важно је да се све жртве охрабре, да не трпе – закључује храбра Ива Илинчић своју исповест за „Блиц“.
Кажу да сам му дала повода, а ја 17, а он 63
– Пресрећна сам због позитивних реакција. Огроман је био страх. И сада има коментара да сам му дала повода. Јесте, дала сам му са 17 година, а он је имао 63. Одвратно. Милена и ја смо мозгале и дошле смо до тога да он никад неће бити кажњен за своје злочине. А онда смо дочекале да га ухапсе, прича је одјекнула, стигла је подршка. Заслужио је оно што му се дешава.
Жртва прича када осети да је спремна
Погађају је коментари и питања појединаца зашто је до сада ћутала.
– Битно је да се пошаље порука да нема рока када жртва треба да прича о злостављању. Жртва прича онда када се осети спремном да прича. Ја сам проговорила када сам била спремна. Поклопиле су се разне ствари. Из ове перспективе, саветујем жртвама да причају. Истина ослобађа. Чистим се кроз причу, лакше ми је – закључује Ива Илинчић.
Извор: Блиц
