ПОСЛЕДЊИХ дана се у Пентагону догодило симптоматичних догађаја и претумбавања. Председник САД Доналд Трамп сменио је министра одбране заједно са тројицом његових заменика. Десет људи је излетело из Савета за одбрамбену политику, девет из Одбора за одбрамбени бизнис. Уместо њих су дошли `Трампови кадрови`.
Један од њих, Скот О’Грејди, преко Твитера је Бајденову победу на изборима назвао „покушајем војног пуча“.
Руководство Пентагона потом је саопштило да прекида сарадњу са Бајденовим `прелазним тимом`. Онда је то негирало, али се испоставило да је сарадња и даље обустављена. Наводно због божићних празника који прете да се развуку можда и до инаугурације председника САД 20. јануара.
Паралелно су Трампове присталице почеле да на терену позивају шефа државе да уведе ванредно стање у земљи.
Лидер Чајанке Том Завистовски закупио је целу страницу у протрамповом листу The Washington Times и на том простору пласирао апел својих присталица председнику САД под насловом „We People“ у којем траже увођење ванредног стања ради поновног одржавања председничких избора.
Основна идеја је: да се гласа само папирнатим листићима, са обавезом да се пре гласања предочи лична карта са фотографијом.
Коначно, у емисији Maхnews TV генерал Мајкл Флин, бивши Трампов саветник за безбедност и бивши директор Војне обавештајне агенције САД, предложио је увођење ратног стања. Уз напомену: „Тврде да је ратно стање нешто што никада нисмо имали. А истина је да је код нас ратно стање увођено 64 пута.“
Одмах су се распламсали спорови око тога шта се може сматрати ратним стањем, у ком случају председник има право да га уведе, а у ком власти појединих америчких држава, такође – како је све то повезано са законом о побуни.
Међутим, историјске чињенице су тврдоглава ствар: током 20. века амерички војници су, уз подршку тенкова и авиона, редовно окупирали америчке градове и државе успостављајући тамо ратни режим.
Примера ради, 1919. војска и полиција држава су гушиле радничке штрајкове, 1930-их су гушиле немире гладних, а 1960-их – расне сукобе. Последњи инцидент високог нивоа догодио се у Лос Ангелесу 1992. године, када су снаге Националне гарде, уз подршку авијације, заузеле тај град захваћен међурасним обрачунима.
О могућем војном пучу и увођењу ратног стања Американци већ отворено расправљају, чак и у водећим медијима.
Трампове присталице на терену озбиљно се боје одмазде Бајденових присталица. Уплашени родитељи траже заштиту за своју децу коју вршњаци по школама малтретирају због ношења капа са речима „Учинимо Америку поново великом“.
Конгресвумен Алекандрија Окасио-Кортез, која је ваљак леводемократске револуције, већ је поставила питање својим истомишљеницима: „Да ли неко архивира оно што пишу Трампови послушници који ће убрзо почети да бришу своје твитове и уклањају трагове да би могли да поричу или умањују своје саучесништво?“
„Снимци са Твитеру значиће крај каријере и затвор“, одушевљено је Александрију подржао један коментатор.
Постизборних препирки и освете демократа не плаше се само обични грађани, већ и моћници. Није ни чудо што се Флин залаже за ратно стање.
Њега је Трамп помиловањем управо извукао из затвора у којем се нашао због недоказаног учешћа у недоказаној „руској завери“.
Дође ли Бајден на власт, и Флин ће поново бити у затвору.
Америчка политичка елита воли да опонаша древни Рим, а данас изгледа да ће демократе кренути у репресије и лустрације.
У старом Риму су одсечене главе њихових политичких непријатеља поклањане победницима у грађанском рату. Надам се да трамписти своју припадност неће плаћати главам, да ће све остати на оставкама и затвору.
Лична мржња и жеђ за осветом, које данас цепају ткиво политичке традиције САД, а и пристојности, објашњавају чудно понашање председника Трампа.
Он, с једне стране изводи монументалну реконструкцију руководства Пентагона и преговара о нечему са војском. А, с друге стране, одбацује идеју увођења ратног стања.
Он и позива своје присталице на митинге и затим неке – игнорише.
Он држи ватрене говоре, обећавајући да ће се борити до краја, а затим одлази да се одмара.
Његова недоследност плод је баналног људског страха. На крају крајева, Трамп живи у земљи у којој је традиција атентата на нежељене председнике прилично јака – од Линколна до Кенедија.
Поврх свега, Трамп има и велику породицу – децу, унуке и другу родбину. Оно чему је током четири последње године на друштвеним мрежама био изложен његов најмлађи син Берон – уплашило би свакога.
Није толико важно да ли ће се Трамп усудити да уведе ратно стање у земљи или ће одлучити да не ризикује свој и живот и здравље својих најмилијих.
САД се позиционирају као златни стандард демократије, а показале су током протеклог месеца стил политичке борбе који је раније цветао само у најсиромашнијим и најпроблематичнијим земљама Трећег света.
Интервенција војске, масовни протести који неосетно прерастају у масакре, претње насиљем и осветом, отворене дискусија о теми државног удара – све то сведочи о дубокој архаизацији америчког политичког система.
Барак Обама је више пута Америку називао изузетном земљом. Изгледа да је био у праву. Чини се да председнички избори нигде у свету нису праћен оваквим ексцесима.
Само су у Хондурасу, након председничких избора (27. новембра), власти увеле полицијски час и војне патроле послале на улице.
У Централноафричкој Републици такође се пуца уочи децембарских националних избора.
Власти ЦАР већ су затражиле помоћ од Русије. Можда и америчке власти треба размисле о тој могућности…
Извор: Факти
