Пише: Мирослав Лазански
Командант израелског ратног ваздухопловства генерал-мајор Давид Иври је 8. јуна 1982. наредио почетак ваздухопловне операције у оквиру ратног плана „Мир за Галилеју”. Циљ је био поразити и истерати сиријску армију из долине Бека у Либану. Како Израелци нису имали тачне локације лансирних рампи сиријске ПВО у том подручју, генерал Иври је одлучио да на могуће локације ПВО Сирије пошаље мале беспилотне летелице. Сиријци су одмах активирали своје главне радаре, добијене податке су Израелци анализирали и сазнали координате, установили начин ометања и 9. јуна 1982. у зору је полетело 96 израелских борбених авиона: Ф-4Е, Ф-15, Ф-16 и Ц-2 кфир. Када су ти авиони уништили сиријске лансирне рампе ПВО, узлетела су следећа 92 авиона и сручили свој бојеви товар бомби и ракета по сиријским оклопно-механизованим јединицама. Од 19 нападнутих лансирних рампи сиријске ПВО, само су два самоходна система успела да, у први мах, избегну уништење. Не задуго, јер су елиминисани већ следећим ударом наоружаних беспилотних летелица.
Сиријци су одговорили масовним авионским нападом, у три највећа ваздушна боја после Другог светског рата учествовало је по 200 борбених авиона на свакој страни. У првих неколико дана Сиријци су изгубили 92 авиона, од чега само у првом окршају 42 апарата. Израелци су изгубили само један авион, оборен је ватром са земље. Рат у долини Бека завршен је заправо за само шест сати, без авијације и система ПВО сиријска је армија морала у хитно повлачење. Прва је то на својој кожи осетила 47. бригада 3. сиријске армије, коју су израелски авиони ухватили на чистини и једноставно је масакрирали, уништили су је до последњег возила.
Годинама после битке у долини Бека трајале су расправе о опасностима ракетних система ПВО и начинима њиховог неутралисања. Већ тада, а сада далеке 1982. Израел је успешно користио извиђачке и наоружане дронове, као и цели спектар електронског ратовања.
Да ли су Руси у Сирији превише веровали у џентлменски договор с Израелцима о пажљивом избегавању опасних ситуација у ваздушном простору и Сирије и источног Медитерана? Да ли су израелски авиони Ф-16 лукаво искористили радарски одраз руског извиђачког авиона „иљушин 20” и у његовој радарској сенци извели ракетни удар по циљевима у Сирији? Да ли су Израелци заиста известили Русе о предстојећем удару само минут пре лансирања ракета? Да ли су Сиријци насумице испаљивали ракете, да ли су на радарима препознали шта гађају, или нису? Да ли су израелски авиони већ били у ваздушном простору Израела у тренутку када су Сиријци лансирали своје пројектиле СА-5, по НАТО кодификацији, односно С-200 по руској?
Одговоре на та питања вероватно нећемо никада потпуно сазнати. Јер, руска је армија одмах оптужила израелску страну да су израелски авиони Ф-16 свесно искористили радарски одраз руског „иљушина” да би се прикрили и испалили своје ракете. Израелци су то демантовали и послали у Москву своју војну делегацију да објасни шта се све догодило, али и да Русима пруже податке о инсталирању војних снага Ирана у Сирији. Председник Владимир Путин изјавио је „да је трагедија авиона ’иљушин 20’ и његове посаде сплет несрећних околности, али и да стоји иза изјаве руског војног врха”.
Дакле, јесу ли Израелци обавестили Русе о предстојећем нападу својих Ф-16 на циљеве у Сирији само минут пре удара, или много раније како тврди Израел, можда и није најбитније. У зони источног Медитерана Руси би морали да на смену имају стално у ваздуху барем један свој „авакс” који је могао да моментално сигнализира свако полетање с било којег израелског аеродрома. Уосталом, шта су радили радари из система С-300 и С-400 у Сирији? Где су били и шта су јављали извиђачки сателити у свемиру? У ситуацији када Израел лупа по Сирији када хоће и како хоће, ослањати се на телефонско или радио-обавештење мало је наивно. Сиријска ПВО врло је слојевита и то је посебан вид оружаних снага који чини 20.000 припадника. Располаже са четири дивизије ПВО ракета С-125, „куб” и С-75, те три пука ракета типа С-200, или СА-5. Имају и ракете „панцир С-1”, „бук 1”, односно СА-11, и „бук М-2”, односно СА-17, „стрелу 1”, „стрелу 10”, „стрелу 2”, „стрелу 3”, „иглу С”…
Руски авион „иљушин 20” оборила је сиријска ракета С-200, пројектил совјетске производње. Још 1983, годину дана после битке у долини Бека, Совјети су Сиријцима испоручили 48 ракета типа С-200, домета 250 км, сврстаних у осам батерија размештених у две базе. Једна је база у Думеири, око 30 км североисточно од Дамаска, а друга у Шимшару, јужно од града Хомса. Уз ракете те 1983. стигли су и совјетски инструктори, њих 500. Ракетни систем С-200 представљао је велику опасност за све летелице у источном Медитерану, а првих година његовог инсталирања у Сирији руковање системом и одлуку о евентуалном лансирању пројектила доносили су искључиво Совјети. У међувремену су се и сиријски војници обучили за тај систем, али је питање колико је С-200 данас уопште модеран у контексту израелског електронског начина ратовања? Цех су нажалост платили руска посада и оператери на „иљушин 20”.
Како ће сада поступити Москва? Да оптужи савезника, Сирију, да је лансирала ракете напамет, не иде. Хоће ли сада ипак испоручити Дамаску систем С-300, који је Сирија платила пре десет година? Или ће само упозорити Израел да је време гађања Сирије прошло? Што се тиче Израела, он је у процепу, он мора да форсира победу против Хезболаха и Иранаца у Сирији, или да дипломатски издејствује њихов одлазак из Сирије. А то је могуће само уз помоћ Руса. Од којих неки сигурно жуде за осветом за срушени „иљушин 20”…
Извор: Politika
