Најранији хришћани, они који су живели у апостолским временима, дакле, током првог столећа нове ере, молили су се стојећи. Чини се да се већ тада сматрало да је седење у присуству Бога недолично и неприлично.
Занимљиво је да је један од најважнијих западних ранохришћанских писаца, Тертулијан, имао исто мишљење када је стварао крајем ИИ и почетком ИИИ века. Он каже: “Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли — свештеник”.
Црква на Истоку временом је овом обичају додала и посебна значења, па се тако данас каже да се стајањем симболизује Христов васкрс и наше ослобађање од греха и од пада у грех.
Важност стајања у православној цркви толико је велика да постоје дани када ниједан други положај није дозвољен и када не сме ни да се клечи. Правило је да се редовно недељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи.
Наравно, Црква допушта да се седи (ако се има где) у неким приликама, али ово углавном важи само за старе људе, болесна и труднице. Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свом народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмима итд.
Све ово важи за православне хришћане. Са друге стране, римокатолици седе током мисе одн. литургије. Та пракса је по свему судећи на Западу настала у најранијим временима, у сваком случају током првог миленијума.
Миса почиње седењем зато што је то средња тачка између друга два положаја, стајања и клечања.
Углавном, седи се током прва два читања мисе, као и након читања јеванђеља, док ђакон спрема евхаристију за причест, када наступа време великог ишчекивања свете тајне. Када је свештеник спреман, сви устају на ноге.
На ноге се устаје и током других важних момената мисе, као што је молитва “Господи, помилуј”; овим чиновима вишеструког седања и устајања наглашава се поштовање Исуса Христа, а резон на Западу је вероватно такав, да сматрају да се непрекидним стајањем смисао тог чина расплињује. Притом се седењем избегава замарање и омогућава концентрација приликом читања светих списа и проповеди.
Након читања Симбола вере, римокатолици опет устају… да би клекли. Поново, симболика је овде иста као и код нас: у питању је потпуна предаја Богу, понизност, покоравање, признавање кривице, кајање, молба за опроштај грехова. Од тог тренутка, током већег дела остатка мисе верници ће остати на коленима јер се очекује “долазак” Исуса Христа.
Не заборавите, и римокатолици и православни верују да је Христ реално присутан у хлебу и вину којима се врши причест; додуше, Православна црква сматра да се хлеб и вино и физички и духовно трансформишу у тело и крв Христову (наравно, како се то одиграва и како је то могуће, божанска је мистерија), док Католичка црква сматра да се трансформишу само суштински и духовно а да физички то и даље остају хлеб и вино.
Извор: Telegraf.rs
