Отац седи под тремом, пред кућицом с ћеркицом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се. Оморина, Земља сува, испуцала од суше, ожеднела, очекује ма и кап воде.
Живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јака киша. Дете упрло очице па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца.
Загрме и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, и кад поново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа: Бог? Бог, сине.
Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса Земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и мислећи на грмљавину, упита:
-Оно Бог кара?-Бог кара-Љути се?-Љути .-Јел ли тата? Људи су неваљали, па се Бог љути?
-Јесте.
-А што га љуте? Они нису добри?
Отац ништа не одговори.
Дете упре поглед бојажљиво, замишљење у млазевима кише па упита кроз плач напућеним устима:
-Плаче Бог?-Плаче. А што га љуте, па сиромах Бог плаче: јел тата?
Отац се замисли; не одговара ништа.
Отац и дете, ћутећи, пригрљени гледаху како киша пада…
-Бог плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе, и сузе гнева Божјега падају на грешну земљу, и гле, од тих суза гнева његова бујају усеви и грешним људима добра до носа, добра неизмерна. О колико ли тек добра доноси осмех преблагога Бога?
Извор: опанак.рс
