Никола Калуђеровић (82), најпознатији црногорски осветник, који је осветио убиство сина јединца, преминуо је на Цетињу
Николин син јединац Жељко убијен је у кафанском обрачуну 1987. године. За убиство је осумњичен Раде Грдинић, с ким је у кафани био и млађи брат Рајко. У јануару 1989. Никола је убио Рајка на улици, али и младића који је кобног момента био с Рајком у друштву.
Никола је због двоструког убиства осуђен на 20 година затвора. Одлежао је девет, а од 1993. ћелију је делио с комшијом с Цетиња, глумцем Жарком Лаушевићем, који је такође био осуђен због двоструког убиства.
– Код мене се то морало десити. Ја сам то морао учинити. Није било опроштаја. Само се чекао моменат, али није било лако ни убити. Данима сам тражио убицу. Јурио сам га по Београду, Хрватској, Италији”, прича Никола.
У једној од исповести коју је дао за Недељник, Калуђеровић се присетио те зиме 1989. године.
„Што се мене тиче“, прича тврдо, отресито и снажно Никола, као да сваку реч мери неколико пута, „не бих никада могао проћ’ и прошетат’ том ту улицом, поћ’ до синовог гроба, да га нисам осветио. Ја сам био потцењен човек, човече“, виче Калуђеровић.
„Чекао сам га свуда. Ма свуда, човече. Лутам, трагам, неко ми дојави… Па опет исто. Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био са девојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме. Пратио сам крвника и до Сплита. Свуда, свуда. На крају, деси се да млађег брата убице, Рајка Грдинића, који је такође учествовао у обрачуну у којем ми је убијен син, нађем једне вечери код Светог Стефана, код кафића „Орион“.
Дан је 21. јануар 1989. године. Са неким је у друштву. Прилазе колима. Викнем му: „Ладни, Ладни“… тако су га звали. У том тренутку он је потрчао према предњем делу кола. Опалио сам из пушке и тада највероватније ранио недужног младића, Шофранца, који је био са Грдинићем. Пришао сам још корак, два и кренуо поново да опалим, али ми се пушка заглавила. Вратио сам се неколико корака назад, спуштио пушку на земљу како бих ишчупао чауру.
Грдинић се хитро дигао и потрчао на мене. Брзо сам ухватио пушку у ширем простору, док ју је он шчепао у ужем. Вукли смо се за њу. Када смо били лицем у лице, викнуо је – пиздо, готов си. Нисам жалио свој живот. Видео сам чисту смрт пред очима, ипак је то био младић у снази од двадесетпет година – узбуђено говори Никола и наставља – он је направио пет-шест доста јаких трзаја. Кроз главу ми је пролазило хиљаде мисли, хиљаде слика.
Изненада сам направио нагли и јак трзај назад-наприед и пушком га ударио у груди. Пао је на колена. Направио сам још један трзај, отргнуо пушку и ударио га њом. Једна рука му је била на асфалту, другом се држао за моје панталоне. Потрчао сам пет-шест корака назад. Осећао сам се сигурније. Он се, затим, подигао и кренуо према мени. Тада сам опалио. Тада сам га убио“, завршава причу Калуђеровић, који је осуђен и за смрт другог момка, којег је то вече ранио, а који је умро у болници месец касније.
Никола се замислио, каже: „Жалије ми је што убих тог Шофранца, невиног, но ишта на свет.“
Да се није осветио убио би себе, каже Калуђеровић.
„Сретнијег човека у Црну Гору није било од мене оне ноћи када сам осветио сина, ово ти искрено говорим. Лакше ћеш проћ’ било где него на Цетиње да останеш дужан крв некоме. Овде се то вазда рачунало као дуг“, јасан је Никола.
На питање да ли би починио убиство да је, осим Жељка, имао још синова или би одустао из страха за њихов живот, Никола спремно одговара:
„Наравно да бих убио, јер нема крвне освете на крвну освету. Ако је мој син убијен и ја убијем убицу, ту је крај… Један живот за други живот. Али некад ситуација није чиста и страх и даље постоји, причао је Калуђеровић у једном од својих последњих интервјуа.
Извор: Курир.рс/Ало/Недељник
