Међу пројектима за које ће Америчка развојна агенција обезбедити финансијску помоћ Србији, за разлику од неких бомбастично најављених, тихо и без детаља провукла се констатација о истраживању и експлоатацији литијума у Србији. Вест о томе је била несразмерно мала у односу на значај тог метала. Велики играчи о томе као да не би да откривају карте.
Да се о литијуму нерадо говори потврђује чињеница да је једна од највећих светских рударских компанија, „Рио тинто“, са седиштем у Лондону, која је у Србији присутна од 2007. године и истражује литијум, пре годину дана одбила да о томе прича за „Блумберг“. Друга компанија, која се у Србији, такође, бави „златом 21. века“, „Јадар литијум“, са седиштем у Аустралији, коју по писању њујоршке агенције, чини група непознатих инвеститора које заступа америчка инвестициона банка „ЈП Морган Чејс“, одбила је да прецизира где истражује.
Трка Америке и Кине за литијумом
Све то, уосталом, не би требало да чуди пошто трка најјачих, а пре свега Америке и Кине, за литијумом, већ увелико траје.
По писању „Блумберга“, процењене резерве литијума у Србији су највеће у Европи и прелиминарна истраживања наговештавају да би га могло бити 200 милиона тона. Амерички Геолошки институт спекулише да је чак у питању један милион тона литијума. Како год било та агенција процењује да су резерве довољно велике да европском континенту помогну у утакмици са Азијом, а посебно Кином. Кина је трећи светски произвођач литијума и врхунски произвођач литијум-јонских батерија, али је и највећи произвођач електричних аутомобила и телекомуникационе опреме.
Само у 2018. производња литијума у свету је скочила за четвртину и глад за батеријама које се хране литијумом да би напајале све, од мобилних телефона до електричних аутомобила је све већа. Процене су да ће се у наредних 10 година потражња за батеријама с литијумом повећати осам пута.
„Рио тинто“ који је јула 2017. године са владом Србије потписао Меморандум о разумевању о пројекту развоја лежишта литијума и бора „Јадар“ у близини Лознице, средином прошле године је најавио да ће за четири године почети да експлоатише литијум. Према плану, до краја ове године би требало да буде завршена студија о изводљивости тог пројекта.
Саговорник Спутњика, професор на Рударско-геолошком факултету у Београду Војин Чокорило објашњава да је јадарит који је пронашао „Рио тинто“, јединствен минерал који садржи два лака метала, бор и литијум, али да постоје и посебна лежишта литијума. На питање колико уопште имамо лежишта литијума, каже да се то не зна, да нико то још није истражио.
Он напомиње да је британско-аустралијска фирма „Рио тинто“, пронашла јадарит на југозападу Србије тражећи борне минерале. А сасвим нешто друго су истраживања лежишта самог литијума.
„Баве се тиме велике корпоративне мултинационалне фирме – енглеске, аутралијске, америчке, канадске. Раде на истраживању у источној Србији и на југозападу Србије, али то су само истраживања која дају неке индиције“, додаје Чокорило.
Зато он не сумња да ће место за себе у тим пословима моћи да нађу и Американци који су, како напомиње, на неки начин у то већ укључени кроз сарадњу са „Рио тинтом“.
За кога су истраживања немогућа мисија
Професор напомиње да се најчешће поставља питање зар то не можемо ми да радимо, да то наше благо буде само наше и да га ми експлоатишемо.
„Нигде у свету то не раде земље снаге као што је наша. То су улагања на стотине милиона долара и зато и постоје велике светске фирме које се баве геолошким истраживањима. Суштина је да се узме адекватна рудна рента и то је цела филозофија таквих активности и геолошких истраживања“, каже наш саговорник.
Он указује на чињеницу да од почетка истраживања, преко изградње рудника до почетка експлоатације прође, зависно од величине лежишта, просечно од 10 до 15 година. Улагања у такав посао за највећи број земаља су, дакле, немогућа мисија.
Чокорило истиче да је пројекат на коме ради „Рио тинто“ један од највећих у последњих пола века који се десио у Србији, да експлоатација тако значајног минерала може да донесе велики просперитет свакој економији и да је добро да овде долазе такве фирме.
„Истраживања морају да раде фирме које се тиме баве, које улажу велике паре, држава треба да им омогући да дођу до тих поља, да би онда те фирме дале адекватну накнаду за то која се дефинише рудном рентом. Рудници су свуда фактор развоја који поспешује регионални и укупан развој“, напомиње професор на Рударско-геолошком факултету.
Некада су у средњовековној Србији то радили Саси, а данас Британци, Канађани, Аустралијанци, Кинези, Американци… У Србији чак око 70 компанија из света истражује разне руде и минерале. Рударске активности у нашој земљи обављају се на око 250 експлоатационих поља, а истраживања на скоро 150.
Чињеница да су на том послу ангажоване стране фирме, по речима саговорника Спутњика, не треба да буде разлог за бригу, а рудна рента законом дефинисана држави обезбеђује адекватан проценат од свих тих активности.
Где је ту Србија
Некадашњи државни секретар за рударство и геолошка истраживања у Министарству енергетике и рударства Златко Драгосављевић својевремено је за Спутњик објаснио да је питање власништва над минералним сировинама јасно дефинисано Уставом Србије, према коме је држава њихов власник.
Држава, како је објаснио, има директну корист од накнаде за геолошка истраживања у првој фази, а у другој од накнада за експлоатацију минералних сировина. Услови су исти без обзира на то да ли експлоатацију обавља компанија с домаћим капиталом, или иностраним.
Уз то, на основу студије изводљивости и главног пројекта експлоатације који прецизира количину резерви, дефинише се колики је дозвољен годишњи обим експлоатације, па како је рекао, нема опасности да нам се ресурси измакну.
А у Србији се руда вади још од средине 13. века и доласка немачких рудара Саса, који су на позив Немањића дошли са већ развијеном технологијом рударске производње. Рударство је тако постало основни извор богатства средњовековне Србије и када је оно било развијено била је и Србија.
Отуда и очекивања да би рударство са садашњих око два одсто могло да повећа учешће у БДП-у Србије на пет процената, чему би у многоме допринела експлоатација литијума.
А каква је снага литијума свет се још једном уверио ових дана када је само због једне изјаве власника „Тесле“ Илона Маска, приликом представљања плана за нову батерију, вредност његове компаније која производи електричне аутомобиле на берзи за дан пала за 50 милијарди долара.
Инвеститори су очекивали Маскову најаву о развоју батерије за вожњу од милион миља, која ће трајати десет и више година, и конкретне податке о смањењу трошкова, на основу којих би цена електричног возила била нижа од цене бензинског аутомобила. Маск је, међутим, само обећао да ће током наредних неколико година трошкове производње батерија смањити за половину и испоручити „приступачан“ електрични аутомобил.
Литијум отворио нови геополитички фронт
У игри су велики улози па се намеће питање у којој мери Србија може да искористи благо које има па и најављено укључивање Америке у истраживање литијума које може бити изазов и за другу страну.
За Кину, која је највећи светски произвођач електронских аутомобила, развој литијумских батерија је приоритет у петогодишњем плану. Иако има сопствене резерве литијума, оне су ограничене и зато жели да обезбеди права за ископавање у иностранству.
Савремена трвења у свету највише ће се јављати због литијума, закључио је Ендгал.
Извор: rs.sputniknews.com
