“Заиста мислим да на сваким изборима они имају 10-15 одсто купљених, отетих гласова, под притиском добијених, убачених листића. Медији донесу још једно 15 одсто и ми сваки пут на изборе ако излазимо, излазимо са једно минус 25 до минус 30 одсто гласова. И онда преко тога, тај проценат – то вам је подршка овој власти.”
„Живимо у земљи из које одлази 73.000 људи годишње. У којој, нажалост, 40.000 више умре него што се роди. Живимо у земљи у којој људе убеђују да је 25.000 динара супер плата, неки, нажалост, раде за 10-15.000 динара. Живимо у земљи у којој је криминал на сваком ћошку и повезан је потпуно са државом и због тога не може да се са њим избори. Живимо у земљи у којој људи који је најстрашније пљачкају убеђују остале да смо ми ти који пљачкамо, а нико од њих неће да одговори одакле им паре за одела од по неколико хиљада евра, одакле њиховим женама ‘Луј Витон’ ташне, како су купили станове и куће, како плаћају школарине за децу од по хиљаду евра, а плата им је 800 евра. Живимо у земљи апатије и безнађа, где људи не верују да ће икада бити боље.
Моја генерација је демонстрирала да промени на боље земљу у којој ће да живи, а ова генерација сада жели да промени земљу у којој ће да живи, хоће да оду одавде. У тој причи никакви Вучићи, никакве поделе на грађанско и национално, мени нису тема“, каже у интервјуу за Истиномер Драган Ђилас, иницијатор и један од оснивача Савеза за Србију. Истиче да је најважнији задатак новооснованог савеза промена система, који, како наглашава, “иде у фашизам”. Верује да ће се та промена десити.
„Основани смо на дан када је формирана Коалиција ‘Заједно’, то сам сазнао баш тог дана. Та Коалиција ‘Заједно’ је прва ствар у којој сам, после студентских демонстрација, пуним срцем учествовао и борио се да се сачувају резултати избора, на крају и избори. Све је то био корак у промени Србије. Тачно је, промени се власт, па онда СПО изда, па промене Ђинђића, али се показало, може да се провери, да су све то били неки кораци који су, када је дошао 5. октобар, довели до тога да се напокон промени режим у Србији. Не би било 5. октобра да није било и демонстрација – и 9. марта 1991, и 1992. и 1996. Мислим да ће наш савез дуго да траје, али то зависи, пре свега, од нас оснивача. Очекујемо да нам се придруже још неки, мислим, пре свега, на десетине удружења грађана. Ако не будемо успели, онда смо сами криви за то.
Ова власт је, по мом мишљењу, фашистичка. Заиста мислим да на свим изборима они имају 10-15 одсто купљених, отетих гласова, под притиском добијених, убачених листића. Медији донесу још једно 15 одсто и ми сваки пут на изборе, ако излазимо, излазимо са једно минус 25 до минус 30 одсто гласова. И онда преко тога, тај проценат – то вам је подршка овој власти. Али, то су постојећи услови. Ви можете да их прихватите или не прихватите, али не можете да стално кукате због њих. Зато ја нећу да кукам, него ћу да делим оптимизам у који заиста верујем, да ће опет на крају да се догоде промене. Историја нам показује да се срушило оно што је деловало да је немогуће да се сруши. То говорим на примеру Милошевића. Отиђите у Источну Европу, питајте их да ли су пред пад Берлинског зида веровали да ће икада изаћи из комунизма. Ја ћу вам рећи да 90 одсто њих није веровало. Када је срушен зид, када је кренуло, за два дана се све срушило, људи су били у шоку како је могло толико да траје. Тако ће бити и овде.“
Кажете да се нисте окупили само да бисте били против Вучића. Шта то значи?
Ми имамо један озбиљан проблем у овој земљи, зато што је тај систем који ми хоћемо да мењамо у ствари Александар Вучић. Он је и председник и премијер, он је и Вулин, он је и Стефановић, он је и онај Ристичевић, то је све он, нема ту приче, то је потпуно јасно. Он одлучује о свему што се у овој земљи дешава, он је тај који је на власти шест година, и за тај период је за још 10 милијарди задужена Србија. Он је тај који доноси одлуке о Бору, он је тај који гаси Азотару, он је све. И онда ми када хоћемо да променимо систем, ми у ствари морамо да променимо Вучића са позиције тог свемоћног лидера. И зато имамо ту причу – ‘Ви само о Вучићу’. Ја кажем да није само о Вучићу. Ја га најрадије не бих уопште поменуо у животу, али, на жалост, у оваквој политичкој констелацији, то није могуће.
Како ћете то да урадите? Који су први кораци Савеза?
Знате, на оним трибинама када питам људе који дођу – ‘Је л’ сте могли да замислите овакву сцену, да ови људи пре шест, седам, осам месеци, седе заједно?’ Нико не може. Кажу – ‘Ма јок, ма какви’. Ја једноставно полазим од тога да када је неко велико зло и нека велика несрећа, онда људи морају да се уједине, не можемо другачије. На крају крајева, када смо имали фашизам у Европи, ујединили су се Черчил и Стаљин, а сложићете се са мном да су њихове политичке позиције и виђење државе и свега осталог, биле потпуно супротне. Ми немамо толико разлика, ми имамо различитости које нису спорне, али смо кроз ових 30 програмских тачака показали да имамо пуно сличности. Јер имамо врло слично гледање на економске ствари, врло слично гледање на правосудни систем, ми смо против оваквог система судских извршитеља, ми смо за обавезно средњошколско образовање, али које прати и стипендирање деце. Не можеш људима да кажеш шаљи децу у школу, ако немају од чега да живе.
Имамо доста сличних ставова, да не кажем истих у многим темама. На крају крајева, то нас је и одвојило од овог система власти, а на неки начин нас је и спојило. И биће потребно пуно времена да и ми сами напредујемо, да се мењамо. Не можете да кажете – сад смо се ми спојили, остаћемо сви исти, ништа нећемо променити, народ ће гласати за нас. Па неће, морамо и ми да покажемо да завређујемо својим напретком да људи изађу на изборе и да гласају. Мислим да је ту заиста пуно идеја и пуно храбрих људи. Не говорим о лидерима странака, него и о људима по Србији, који нису спремни себе да продају, без обзира на понуде, притиске и малтретирања. Они су ти прави лидери Србије који ће променити Србију, а ми треба само да им помогнемо у томе.
Свесни сте разлика које постоје у Савезу, али сте рекли да то сада није тема. Како није тема, када се многи питају како ћете да усагласите разлике и да доносите одлуке консензусом, а то сте најавили на оснивачкој скупштини?
Да, али морам да вам објасним једну ствар. Ми нисмо Влада. Ми немамо власт, ми немамо коалициону Владу која сад треба да води јединствену политику на нивоу државе и да води ту државу у неком смеру. Не, ми смо – ако нас већ зовете коалицијом, ми смо коалиција за борбу против недемократије која данас постоји у Србији. И наша идеја је управо то – да се удружимо, да променимо ову власт, а да покажемо да нам заиста није само идеја да ми будемо власт уместо ових. Ми смо и предложили ту прелазну Владу од годину дана, у коју би ушли људи који нису чланови странака, односно нису лидери ових странака сасвим сигурно, да направимо нормалну ситуацију.
Да осим на Истиномеру, о овим стварима могу да причам и на РТС-у, и на телевизијама с националном фреквенцијом, и у дневним новинама и свуда. Да нас људи чују, па ће онда неко моћи да каже да је више за националнију опцију, овај више за грађанскију, овај за центар… Али, сада то не постоји, пошто нас нико не чује. И ово знате ви да је Савез основан и још можда сто, двеста, триста хиљада људи широм Србије. Остали уопште немају информацију да ми постојимо.
Како немају, када Информер пише да сте “пукли” од СНС-а на изборима у Мајданпеку?
Да, да… Па, људи, чекајте… Мислим, како су победили Савез, када се Савез основао пошто су почели избори у Мајданпеку!? Али, какве то везе има… Насловна страна Информера пише – ‘Вучић ‘убио’ Ђиласа’. Али, једноставно то је тако, то је та Србија, сваки дан. За нас само знају да смо лопови, криминалци, издајници, тајкуни и све остало што сваки дан причају о нама, а реално 80 одсто људи није чуло никада шта ми предлажемо, шта нудимо и за шта се залажемо.
Неки од оних који су чули шта предлажете, замерају вам што је Савез отишао мало више у десно, пре свега због Двери. Ту је и Милан Стаматовић, а спекулише се да ће се Савезу прикључити и ДСС. Да ли је Савез на антиевропској политичкој позицији?
Па, није. Знате, ја не мислим да нико ко живи у Европи може да има антиевропску политичку позицију.
Али, јасно вам је да су неке странке у Савезу проруски оријентисане.
Имате људе који су више за улазак Србије у ЕУ, имате и оне који су скептични према томе. Знате, ја сам 1992. водио студентске демонстрације, имали смо оне пароле да је Београд свет и да хоћемо у Европу. Сада имамо 26 година више и неко из ЕУ ми каже да је преоптимистички план да уђемо у ЕУ за седам година. То значи да ћу ја имати преко 60 година када ћемо, наводно, бити у ситуацији да будемо чланица ЕУ. Моје залагање за улазак у ЕУ и даље постоји. Није баш са оноликим идеализмом и енергијом као пре 26 година, али постоји зато што је то најбоље место за живот и дан данас и нама би улазак сигурно користио. Али, то заиста није главна тема, ако ми неко каже – можда за седам година, а можда за 17 година. Једноставно није тема.
Тема је да затворимо поглавља која смо отворили. Нико међу нашим партнерима не би био против тога да имамо правосудни систем онакав какав је у већини Европе. Нико није против тога да имамо заштиту радничких права каква постоје у том систему, да имамо нека економска правила која се поштују. Уопште није спорно да ми то спроведемо, али прича – ја се залажем за ЕУ, ја сам против, у ситуацији у којој они неће да нас приме, није више толико актуелна.
Знате да ако хоћемо у ЕУ, имамо обавезу усаглашавања спољне политике са спољном политиком ЕУ.
А где се она данас усаглашава? ‘Ајде да изађемо из свих тих прича, да једноставно будемо мало реални према томе. Мени смета када господин Хан дође у Нови Сад и држи неки говор на мосту који је пре 20 година срушен у бомбардовању, у коме су учествовале земље чланице ЕУ. И сада су дали део средстава да се он обнови. Наравно, мораш да опростиш и идеш даље, али не можеш да заборавиш да је неко рушио мостове у Новом Саду и, да будемо реални, у бомбардовању које не може да се оправда ни на један начин. Дај само мало да будемо коректни, да не причамо о таквим стварима. Једноставно, мислим да причати о ЕУ у ситуацији у којој ви стојите на семафору и не знате да ли ће ауто поред вас да одлети у ваздух, можда и са вама и са тим јадним људима који су унутра, у земљи у којој се плата од 25.000 динара сматра добром платом, у којој криминалци шетају слободно улицама, сваки дан се убијају, пуцају, малтретирају, у земљи у којој је вршњачко насиље у школама, по подацима Министарства просвете, прешло 50 одсто. У таквој земљи причати о овим темама које ви сада намећете, је једноставно бесмислено. А ако ме питате, ја најискреније мислим да је за оне који су против ЕУ, Србија најсигурнија са Александром Вучићем.
Како?
Ми никада нећемо ући у ЕУ са Александром Вучићем. Ево, да гледамо формално, да се правимо да нема политичких услова за улазак, него само поглавља. Отворили смо поглавља о правосуђу пре две године. До данашњег дана, по подацима НГО сектора, испунили смо 14 одсто, а по подацима државе 25 одсто. То значи да овом динамиком онда треба 16 година да затворимо то једно поглавље. А то онда значи да ћемо сва поглавља затворити за једно 40 година. Дакле, није довољно да реторички говорите да сте за нешто, морате то да покажете.
Да ли мислите да то можете да урадите са људима које сте окупили у Савезу? Није ЕУ само питање уласка у европску заједницу, већ и вредности. Да ли то можете са Бошком Обрадовићем, који у неком тренутку може да каже да је, рецимо, против абортуса, или са Стаматовићем, који је стајао иза руског војног кампа за децу на Златибору?
Моја идеја је управо то да две Србије које се демократски залажу за своје ставове, почну да комуницирају. Једна ствар је да ли се неко залаже за своје ставове насилним путем, коришћењем криминалаца, притисцима, а друга је да ли се демократски бори за своје ставове. Па, не можете Републиканце, који су у Америци врло конзервативни и са ставовима које ја сигурно не делим, да назовете недемократама због тога што се боре за своје ставове. И они имају право на своје ставове. У овом тренутку све те теме о којима ви говорите, оне у овој ситуацији у Србији нису на првом месту. У овој ситуацији су прво демократија, слобода, нормалност, стабилност, да направимо нормалну ситуацију, нормалну земљу, а онда ће на тим неким изборима они заиста моћи, ако деле те ставове, да се залажу за њих, а ми ћемо се залагати за неке друге. Видећемо за шта је већина грађана Србије.
Сигурно ја не морам, надам се, да објашњавам некоме да се залажем за ЕУ, да је право жена да саме одлучују о себи и свом животу и о својој будућности, као што сматрам за тај камп, који помињете, да свако има право да шаље своје дете, ако сматра да треба. Ја своје дете не бих слао у такав камп, али нико нема право да деци и лицима од 18 година облачи било какве униформе, јер то је нешто што једноставно не иде. Ја мислим да су људи све то направили, иначе у договору са државом и свим државним органима, само да знате, а општина Чајетина је била само покровитељ свега тога. Да није било тих униформи, да се није направила прича да деца имају контакт са оружјем, а нису га имала, ја мислим да то не би био толики проблем. И опет, чак и да је тако, мој став је да ја свог Вука не бих тамо слао, али неко други можда сматра да треба, то је његово право. Мислим, око тога се можемо, надам се, не сложити. Али, се морамо сложити око тога да деца у било каквим униформама, дете од 12, 13, 14 година, не може да буде ни у једној униформи, не може да има контакт ни са једном врстом оружја.
Утисак је да се Савез за Србију “косовизовао”. Да ли мислите да ће Косово, осим што је једна од кључних тема о којој се говорило на оснивачкој скупштини, мотивисати грађане да вас подрже?
Морам само мало да вас исправим, ако се не љутите. Од нас десеторо и двоје говорника – Ршума (Љубивоја Ршумовића) и Јелене Балашевић, само су Славиша Ристић и Вук Јеремић причали о Косову. Сви остали су причали о неким другим темама. Косово јесте тема зато што је тема у свим медијима, она се сваки дан диже, сваки дан се о њој прича. И наравно да не можете да избегнете ту тему, коју, наравно, и власт сервира. Моје мишљење је да се косовском темом покрива све друго што се дешава у исто време. Т
о што се гаси нека Азотара, која је стратешки важна за Србију, директни је договор Вучића и Орбана да се то уради. То што се прода РТБ Бор испод сваке цене… Каквих милијарду и по, немојте да причамо бесмислице. Кинези ће платити, узети дугове од 200 милиона, неће их све исплатити у пуној вредности, али ће платити део пара и уплатиће као докапитализацију 350 милиона. Пошто су они власници 63 одсто те фирме у коју уплаћују докапитализацију, то значи да су сами себи платили једно 220, 230. Али, немојте да кажете да су дали милијарду и по на основу бизнис плана. Лично мислим да су то јако мале паре, зато што је само топионица коштала државу преко 300 милиона. Плус, где су ту рудне резерве, све што Бор има и тако даље. То пролази испод, пролазе испод све друге ствари које су овој земљи дешавају.
Али, међународна заједница намеће Косово као тему која мора да се реши ускоро.
Па, добро, зато што је Александар Вучић 2012. преговарао својих пет година власти на основу тог обећања и на крају донео Бриселски споразум и спровео и тај део. Сада се бори за нових пет година власти и тражи подршку, а ја и даље не знам за шта. Ево, шест месеци је тема Косова подигнута. Ми и даље уопштр не знамо шта је конкретно било чији предлог. Ми сваки дан читамо потпуно супротне информације о томе шта је идеја, шта је предлог, али не знамо ништа о томе.
Шта је идеја Савеза за Србију, да ли је то одржавање статуса кво? И ако јесте, да ли је то зато што мислите да је то најбоље решење за Косово или зато што је Александар Вучић против тога?
Ја сам увек за то да се кроз дијалог дође до решења. Али не сматрам да ако у неком тренутку не можемо да постигнемо решење, да треба да направимо нешто што није решење. Ја заиста то не мислим. Мислим да је у претходних десетак година урађено јако пуно у нормализацији живота људи – и Албанаца и Срба. Ми немамо замрзнути конфликт на Косову. Читао сам, шта каже Завадевич, стручњак за замрзнуте конфликте са Института у Лајбницу. Он је рекао да Косово није замрзнути конфликт. Замрзнути конфликт је био Кипар, где сте имали Турке и кипарске Грке који се гледају преко пушака, са тампон зонама од не знам колико километара, па су и они изашли из тога. Сада се тамо прелази с једне стране на другу, почињу да функционишу. Замрзнути конфликт је Нагорно Карабах.
Овде где људи нормално, мање-више, путују, крећу се, користе своја документа, своје аутомобиле, привреда сарађује, неки људи из света културе одлазе у Приштину, неко долази овде… то није замрзнути конфликт. То је само проблем да немамо коначно решење. Мислим да ми треба да радимо на томе да се два народа приближавају, као што сам и рекао пре неки дан. Да уместо да стално причамо о људима који су били убице и зликовци током рата – а било их је с обе стране, да причамо о људима који су спасавали људе супротне вере и националности. ‘Ајде о њима да причамо, да два народа приближавамо, уместо што се бавимо једном ствари. Не разумем зашто сада, шта ће се десити? Ево једно реторичко питање – Вучић потпише, велике силе то изгурају и Косово уђе у УН. Хоће ли бити боље људима који живе на Косову због тога? Хоће ли престати терор српских криминалаца над Србима, а албанских над Албанцима, који су у спрези са државоМ?
Неће, само ће следеће десетине генерација деце у Србији одрастати на идеји, што и јесте, да је Србија понижена, да је нешто урађено нефер, некоректно. И за неколико десетина година ћемо имати неки нови потенцијални сукоб. Да бисмо то избегли, мора да се нађе решење…
Које решење ви нудите?
Наш став је, и из тога не бих излазио, да ми разговарамо са представницима албанског народа. Ваљда имамо наш Устав, који, док се не промени, мора да се поштује. Постоје и одлуке Савета безбедности, које ма колико некоме биле небитне, на основу његове резолуције је данас КФОР на Косову, који више штити Србе него Албанце. Према томе, то су оквири за разговор. А да би се изашло ван тих оквира, мислим да онда мора да се направи један доста велики договор свих највећих сила света, које су увек одређивале како ће Балкан изгледати и где ће бити граница ког народа и које државе. Нисмо ми ти који можемо такве одлуке да доносимо, а посебно не парцијално сами да решавамо однос Србије и Косова. Тај начин решавања односа Србије и Косова, ма колико неко био за а неко против, изазваће домино ефекат у целом региону. Тога смо свесни, надам се.
Драгољуб Мићуновић, који је био против уласка Демократске странке у Савез, каже да је већина оснивача Савеза за Србију потекла из ДС-а и да су могли да се врате у странку, чиме би ДС могао да буде стожер уједињења с грађанским друштвом. Ако већ имате перцепцију да је стање у Србији алармантно, зашто се нисте сви вратили у ДС и правили велику грађанску ДС?
Немојте се љутити, али такве тврдње уопште не заслужују мој коментар, пошто су толико ван реалности и толико немају основа за такве идеје. То уопште не бих коментарисао.
Зашто, можда су бирачи ДС-а то очекивали?
Не разумем. Не бавимо се ми бирачима ДС-а, није нама странка као некима све и свја у животу и не можемо да изађемо из тога. Ми се, људи, бавимо тиме како да у Србији буде боље. Какве везе има ди ли ће да се зове овако или онако? Неки људи живе у неким временима која су прошла. Ја их разумем, они су везани за то, а ја сам везан за ову земљу. Нисам везан за странку, верујте ми, иако је Демократска странка била једина у којој сам био. У овим временима, као што је бесмислено да причамо о темама које сам поменуо, тек је бесмислено да причамо да ли људи треба да се враћају у неку странку или не треба.
Извор: istinomer.rs
