Отац Арсеније Јовановић (56), монах Српске православне цркве, прошао је дуг пут од Сењака, елитног дела Београда у којем је одрастао и провео део младости, до Острога, где данас са братијом служи Богу.
Као младић, који је у време осамдесетих “имао све”, а опет осећао неизрециву празнину и бесмисао, био је сведок трагичне судбине круга врхунских уметника, музичара, сликара старе СФРЈ који су, заједно са њим, бег од тог истог бесмисла потражили у још већем ништавилу – дроги. Већина је умрла. Или су се предозирали, или су их покосили хепатитис и сида.
О животу пре монашења написао је књигу “Бог и рокенрол”, сведочење и успомену на преминуле пријатеље и познанике. Неки су му замерили, некима је књига спасила живот.
Данас монах Арсеније одише ненаметљивим миром човека који је “пробао све и прошао свуд” и на крају се вратио у свој дом, тамо где је одувек припадао, а да тога у почетку није био свестан.
Иако живи и моли се у острошкој врлети, у контакту је са многим младим урбаним људима који код њега долазе по савет, мучени истим оним бесмислом са којим се и сам као момак борио
– Све је горе и горе. Луднице су све пуније, затвори пребукирани. Дилери, наркоманија, сексуалне мутације у односу на оно што је природно. Ту су и модерни комуникациони уређаји, брзина, све је на дугме, све је доступно, а опет смо празни. Изложени смо мегаприливу информација, а култура нам је нула. До скоро су још неке вредности и постојале, али уласком у Трећи миленијум и оне полако нестају. На делу је сурово робовање мегакорпорацијама и мањини која влада светом и прави глобални бизнис забаве. Потребно је што баналнијим и ласцивнијим садржајем привући децу, младе. Ту исту нашу децу која имају све површније васпитање и све мање опште културе. Такви су пријемчиви за најбаналније садржаје који стимулишу најниже пориве – каже саговорник Експреса.
На Правном факултету у Подгорици одржавана је редовна трибина која је затворена после мог предавања о наркоманији и рокенролу. Рекао сам да нам је омладина зомбирана, надрогирана. То се некима није допало. Зашто?
Хедонизам се, објашњава отац Арсеније, промовише као врхунска вредност.
– Не прође ни 24 сата без стимуланса, од слабијих, попут кофеина и никотина, преко алкохола, до дроге и секса. Моји преживели пријатељи ми причају да је у Њујорку блам да кажеш да ниси имао барем једну геј везу. Нека си хетеро, али мораш да имаш и неку геј авантуру, макар и сексуалну да би те сматрали за “цивилизованог”. Човек иде ка материјалном прогресу, а пропада духовно. Све више се говори о крају света, али мислим да ово није крај. Човек је способан и за горе ствари – каже острошки монах.
Брзина коју живимо и која нам је наметнута води, каже, на психијатрију, код дилера, у јавну кућу или у – ресторане:
– Зашто су на Западу људи предебели? Зато јер им је душа бескрајно гладна, а тело им је сито. Они једу да утоле глад, не физичку, већ духовну, а она не може да се утоли храном у фаст фуду.
Узрок оваквог стања је, према речима нашег саговорника, недостатак љубави.
– Нема љубави. Друштво одвлачи родитеље ван куће, преоптерећени су, немају времена за децу. Васпитавани смо без љубави. Зато имамо епидемију психичких болести. Од лакших, попут анксиозности, страхова и депресије, па до најтежих стања. То све потиче од уништавање жене која губи два своја најмоћнија оружја: женственост и љупкост. Изгубивши контакт са Богом и оним што јој је Богом дано такмичи се са мушкарцем. Деца одрастају у том амбијенту и када мајке изгубе своју црту жене, онда и девојчице, њихове ћерке, постају још горе. Мушка деца почињу да мрзе мајке које их нису васпитале да воле женски род и то ствара амбијент насиља у којима мушкарци малтретирају жене и децу. Губи се свака мера – каже отац Арсеније.
Нема љубави.Друштво одвлачи родитеље ван куће, немају времена за децу. Васпитавани смо без љубави. Зато имамо епидемију психичких болести.
Он објашњава зашто се копља највише ломе око омладине и зашто се и на глобалном ниову покушава перфидна контрола младих.
– На Правном факултету у Подгорици редовно је одржавана трибина која је затворена после мог предавања на којем сам говорио о наркоманији и рокенролу. Рекао сам да нам је омладина зомбирана, надрогирана. То се некима није допало. Зашто? Зато што је омладина најздравији део друштва. Човек средњих година је уцењен послом, децом. Омладина је растерећена и може да покрене промене. Систем то зна и не жели да се истина чује. Сећам се мог времена. Вође највећих рокенрол бендова биле су изманипулисане од система.Мислили су да су борци, неки бунтовници, уствари, систем је преко њих контролисао омладину. Дођу клинци на концерт, издувају се, измитингују, кажу: “Како нам је добро у овом меком комунизму”, и не буне се. Онда им још убаце дрогу и заврше посао.
Отац Арсеније каже да у овом времену наша православна црква, односно свештеници морају да буду спремнији да дају одговоре омладини.
– Ми и не знамо шта је то православље. Чак и многи наши свештеници не знају којом силом располаже православље. Дође им млад човек са проблемима, они га пошаљу на психијатрију. Не знају да је молитва та која има силу исцељења. Тога и неки у Цркви нису свесни. Када код мене дође неки млад човек са проблемима, молитва је врховна терапија. Ми имамо физиолошки и духовни имунитет. Духовни имунитет брани нас од демонских сила, као што нас физиолошки брани од вируса. Молитва избацује зло и припрема нас за врховни сусрет када срце престане да нам куца, када се наш дух, душа и личност спремају за ново рођење. Молитва мења законитости времена и законитости физике. Успорава старење. Пустињаци су живели по 100-120 година. Молитва је најбољи ботокс – објашњава отац Арсеније и додаје да је Цркви потребан активнији мисонарски рад, али не ка онима који су већ у Цркви, него као онима који су ван ње.
– Када сам објавио књигу “Бог и рокенрол” неки су ми замерили. Питали ме ко ће то да чита. А млади су је делили између себе, колико њих се скинуло с дроге после моје књиге. Морамо да живимо у овом времену, а не у средњем веку – констатује наш саговорник.
Молитва мења законитости времена и физике. Успорава старење. Пустињаци су живели по 100-120 година. Молитва је најбољи ботокс.
Има, каже, и савремених, образованих свештеника, способних да се урбаним младим људима обраћају њиховим резиком.
– Мораш да знаш о култури, уметности, музици, науци, да саговорник види да ти знаш кроз шта он пролази. Недовољно је само да причаш како је Христос васкрсао – појашњава монах Арсеније.
Лек за све је љубав, поручује на крају саговорник нашег портала.
– Љубав се, нажалост, све више поистовећује са похотом. Љубав је када волимо човека онаквог какав јесте и не трудимо се да га мењамо. Љубав је жртва. У љубави највише треба да тражимо од себе, не од другог. Треба више да размишљамо како се односимо према вољеној особи и она ће она исто тако да се односи према нама. То је узајамно и са вољеном особом и са децом и са родитељима, пријатељима. А, дешава се супротно. Тражимо за себе, не дајемо, приговарамо ономе поред нас да нам не даје оно што мислимо да нам припада и долази до разлаза. Ако знамо да је и Христос између двоје људи који се воле, онда је љубав, по мом мишљењу потпуна – поручује отац Арсеније.
САМИ ПРАВИМО ПАКАО, А НЕ БОГ
Отац Арсеније објашњава како то сами правимо пакао са којим се суочавамо и за живота, али и када наше срце престане да куца.
– Сами стварамо пакао. Није Бог створио пакао, ми га стварамо. Аутодеструктивним животом, злим помислима и делима уништавамо душу, срце, ум који суочавање са божанском, нестварном светлошћу после смрти доживљавају као мучење и пакао. Као што се болестан човек склања од сунца, тако и болесној души смета и мучи је светлост божанске љубави са којом се суочава после смрти тела – каже отац Арсеније.
Извор: Експрес
