„Ишао сам својим послом за Никшић, у прољеће 1952. године. На путу жељезницом из Титограда (Подгорице) за Никшић нашао сам се у купеу са своја три познаника из села Т. Троје ових путника ишла су за манастир Острог, јер је мајка са једним својим сродником тамо водила своју полуделу ћерку, која се подуже времена узалудно лечила.Млада, ова невеста била је страшно узрујана. Грдила је и псовала све присутне најпогрднијим изразима. Мени је неколико пута опсовала оца и мајку, чак ми је пљунула у лице. Пратиоци су је једва уздржали да се не баци кроз прозор и да се не свлачи гола пред народом.
Кад смо стигли до станице Острог, моји сапутници су ту изашли и пешице продужили пут до манастира. Ја сам наставио пут до Никшића.
Сутрадан на повратку из Никшића, после подне, када сам стигао на станицу Острог, нашао сам се са мојим познатим сапутницима, који су се враћали кући. На моје велико изненађење, сви су били весели, а особито невеста.
Она је сва срећна приступила ближе мени и ословила ме речима: „Опрости ми, Савићу, сто сам те јуче несвесно вређала, јер нисам знала шта говорим. Мајка ми је рекла данас да сам те јуче много увредила и нападала, молим те понизно да ми опростиш!“
Ја сам јој честитао чудесно оздрављење и наставили смо даље путовање до места сталног боравка, славећи и хвалећи Бога и Угодника Божијег, светог Василија Острошкога. Невеста је потпуно оздравила без икаквих знакова и појава душевног растројства.“
Извор: Београд.ин
