Мистерије и легенде о пореклу и мисији председника СФРЈ Јосипа Броза. Маршал је у себи спајао неспојиво: аристократске манире и сељачко порекло
Београд, 9. мај 1970. године. На платоу испред Савезне скупштине СФРЈ свечана бина. На централном месту, мало уздигнут у односу на остале највише функционере, стоји Јосип Броз Тито, највећи син наших народа и народности.
Из џипа, који је пристао уз саму бину, рапортира генерал-пуковник Мирко Јовановић, командант војне параде, поводом двадесетпетогодишњице победе над фашизмом.
– Можете почет – ноншалатно одговара маршал.
Креће колона најелитнијих јединица ЈНА…
Телевизијска слика зауставила је време. Вратила нас готово пола века уназад. Повод – обележавање 60 година постојања Телевизије Београд, односно данас јавног сервиса.
Егзалтирани и омамљени водитељи, јубилејом и тријумфом што нас баш они враћају у прошлост, подсећају гледаоце, уз помоћ многобројних саговорника, сведока минулих времена, како се безбрижно и срећно живело. Говоре учесници војних парада, савременици Брозове сахране… Носталгија чини своје, из сећања се потискује оно што је било лоше и почињу да доминирају лепе успомене. На свако спомињање Тита избија на површину крајње емотиван однос који су милиони Југословена гајили према њему. Многи су га више волели и за њим више патили него за својим најрођенијима.
Опчињеност маршалом најбоље илуструје податак да се, када се почетком 1980. Броз тешко разболео, из далеке Аустралије лекарима председника јавио један млади Југословен, стар 30 година. Понудио је да Титу пресаде његове бубреге, а био је спреман да поклони и своје срце, само „да друг Тито оздрави“.
Молба овог момка, Живојина Павловића Мићка, није услишена. Лекари су установили да је пресађивање бубрега у том тренутку било неизводљиво.
„Кућа цвећа“ у којој је сахрањен, а која се налази непосредно поред његове београдске резиденције, и после слома његове државе и партије, и после две и по деценије тешке политичко-економске кризе на „западном Балкану“, (по)стала је једно од најпосећенијих знамења Београда. Популарност „друга Старог“ константно се оживљава широм некадашње државе са шест буктиња.
Према многим анкетама, данас је популарнији политичар од свих шест вођа бивших југословенских република заједно. Међу његовим обожаваоцима има и младих људи који нису били рођени док је он управљао бившом Југославијом.
То није одраз идеолошке реинкарнације комунизма или социјализма са самоуправљањем и осталим дериватима. Заправо, нема никакве везе с тим. Пре ће то бити одговор на процес детитоизације, који се годинама провлачи у јавном животу.
Историјски отклон и протекло време „које лечи све“ носе са собом и ту нуспојаву релативизације тоталитарних или ауторитарних система, у које „на овај или онај начин“ спада и Титов режим.
Мистерије су га пратиле целог живота, уз његову пословичну навику да у себи спаја неспојиво. Његово преплитање аристократских манира са сељачким пореклом, боље познавање неких светских језика од језика Срба и Хрвата којима је доживотно владао, били су изазов за многе новинаре, публицисте и истраживаче и пре и после 4. маја 1980. године.
О правом пореклу и мисији маршала Југославије нагађало се и писало много; легенде и кулоарске приче водиле су до многих невероватних објашњења о његовом правом идентитету. Интересовање за личност Јосипа Броза Тита, порекло и биографију, ко је био и одакле је дошао, почиње од његове појаве на међународној сцени.
Један од највећих америчких новинара Сајрус Сулцбергер, врхунски познавалац светских геополитичких токова, који се са Титом срео седам пута и разговарао са свим значајнијим државницима света, написао је у „Њујорк тајмсу“ 5. децембра 1943. године: „О Титовој личности има много теорија. Према једној, коју многи сматрају тачном, досад су постојала три Тита. Чим један погине, други преузме његову титулу, одржавајући на тај начин неку врсту бесмртности, као легендарне птице феникс.“
Од кад је Сулцбергер ово написао, о правом пореклу и улози Јосипа Броза „у светској револуцији“ написани су томови књига. Легенде и кулоарске приче водиле су до многих невероватних објашњења његовог идентитета. Тако су једни тврдили да Тито уопште није Јосип Броз из Кумровца, већ њему сличан руски Јеврејин који га је заменио на руском фронту.
Други су доказивали да је Тито био ванбрачно дете, рођено из „велике љубави“ угледне пољске грофице Марије, која је удајом добила латифундију близу Сегедина, и управника њеног имања Франца Амброза.
Чувајући част удовице, Марија је детету обезбедила изузетно школовање и третман. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када младић дорасте за војску. По овој причи, замена идентитета Јосипа Амброза одиграла се у марту 1913. године, када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона Аустроугарске монархије у Печују. Тако ће Јосип Броз на предлог начелника школе Штанцера поново „оживети“ у Јосипу Амброзу, алијас Титу.
Трећи су пак тврдили да је Титов отац био Јеврејин Јосип Клајн, ветеринар, који је радио на имању пољске грофице Марије, у коју се заљубио и којом се оженио. У браку су имали два сина. Један од њих се звао Јозеф, и то је Тито, а други Хенрих. Јозеф је био врло интелигентно и радознало дете. Све му је ишло од руке.
Рано је научио јахање, мачевање, свирање клавира и окретне игре. Клавир је био његова велика љубав. Да је наставио са систематским вежбањем, уз таленат који је поседовао, сматра се да би био велики пијаниста. Цео грађански Београд брујао је и упола гласа се питао ко је Тито, када се прочула прича да је маршал пред Зденком Марасовићем, познатим пијанистом, свирао Шуберта и Шопена, а овај био усхићен његовим извођењем.
И ту није крај. У причу је ушао и Винстон Черчил, уз претпоставку да је Тито његов ванбрачни син. Међутим, ниједна од ових верзија одговора на „енигму Тито“ нема озбиљније историјско упориште.
„Срби не би били Срби кад би се помирили са чињеницом да је Броз кумровачко сељаче, него су морали да додају и грофовско порекло“, рећи ће једном приликом врцкасти и духовити Матија Бећковић.
Постоји и верзија да је Титово право име Франц Франсоа Јосеф фон Хабзбург унд Лорен, да је син Франца Хабзбурга и собарице Пољакиње.
Чињеница је да Славка Ранковић, супруга Александра Леке Ранковића, у интервјуима („Политикин свет“ 1990. и „Вечерње новости“ 1998. године), као и у књизи „Мој живот са Леком“, описује како је непосредно после рата била са Титом у Кумровцу. Био је то његов први одлазак у родно место. И нико га није препознао. Само су неповерљиво вртели главом и говорили: „Није то наш Јожа.“
Поједини Титови сарадници су после његове смрти тврдили да је „прави“ Јосип Броз из Кумровца у Великом рату погинуо у Русији, а да је „овај“, потоњи Јосип Броз до краја живота у некој црној торбици, као највећу реликвију, носио умрлицу онога Броза чије је име и презиме присвојио. Још за његова живота у овој причи је предњачила супруга црногорског партијског лидера Блажа Јовановића, Лидија.
А истина је да су аустријског штабсфелдвебела Јосипа Броза заробили Руси.
Како месецима није имала никакве вести о њему, команда Брозовог 25. домобранског пука је крајем 1915. дигла руке од њега. Уписала је његово име и на „попис губитака“ и на „алфабетски попис“ својих ратних жртава.
Постоји, међутим, и други документ који не оставља никакву дилему о томе о коме се ради: „Броз Јосип, пешадијски извиђачки подофицир 25. регименте (пука), Хрват, Клањец, (општина) Загорска Села, (рођен) 1892, ратни заробљеник у Русији“, који је одбио понуду руске владе да се преласком на страну Србије избави из ратног заробљеништва. И један и други документ су својевремено откривени у Војном музеју у Бечу и 1966. прослеђени Титу.
Брозов култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици – да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.
Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.
Интересовање за Брозово порекло, поред публициста и истраживача, показивале су и разне обавештајне службе. У томе је, разумљиво, корак испред увек била америчка обавештајна заједница. Пре петнаестак година на сајту ЦИА појавио се документ „(б) (3) – П. Л. 86-36“ са којег је скинута ознака о тајности, а у којем се констатује, на основу истраживања најеминентнијих лингвиста, да председник Југославије Јосип Броз Тито говори српскохрватски, али му то није матерњи језик јер га говори са страним акцентом.
Извор: Курир.рс/Новости
