Пост није дијета и не почиње се да бисте смршали. Пост није храна – пост је молитва и суздржавање. Суздржавање од претеривања сваке врсте: од лоших мисли, зли дела, превелике количине ића и пића. Скромност је реч која најбоље описује пост. Ако хоћете да постите – постите. То не треба да буде ничија брига. Не хвалите се том чињеницом, јер са тим призивате искушење да будете спречени у посту.
1. Да очитите душу и тело
2. Да опростите
3. Да кренете из почетка
4. Да се сваки дан молите
5. Да сваки дан волите себе и своје ближње.
Најбоље би било да данас, пред пост, измолите „Оче наш“, затражите од Бога снагу да издржите пост и почнете полако – дан по дан. Не очекујте од себе да „изгурате“ цео пост него почните тако што ћете постити прву недељу, па се причестити па ако осетите снагу наставите другу недељу па се причестите…
Кроз пост идите као кроз живот: полако и без превеликог планирања.Водите рачуна да сваки дан изговарате ову молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“! Те магичне речи даће вам снагу да се изборите са свим двоумљењима и да се учврстите у својој намери да истрајете.
Сваки пут када се причестите имаћете осећај победе, јер ви сте победили себе! Победили сте своје слабости према храни, оговарању, злим мислима, лошим делима… Победили сте све препреке и “издржали” сте једну целу недељу у чистоти и миру. Допустите себи да будете победник.
Нико не мора да зна да сте победник, с тим ће ваша победа бити већа. Некада давно чули смо једну причу са Острога која је нама водиља за пост: “Жена је била на поклоњењу код Светог Василија Острошког и на ћивот оставила извесну своту новца. Када се вратила кући, у своје село, хвалила се около колико пара је оставила тамо..
Легла је увече да спава и сањала је како јој Свети Василије враћа новац са речима да тај новац њему не треба.Ујутру се пробудила и затекла новац испод јастука. Одбијена од свеца, дуго је молила за опроштај!”
Због ове приче ми не волимо да причамо да постимо, него једноставно то чинимо. Ако нас неко пита да ли постимо, ми потврдимо али не улазимо превише у причу из чистог страха да нам та “жртва” не буде игнорисана, јер на крају крајева ми постимо због себе, а не због села!
Извор: Kurir.rs
