Већ дуже од годину дана тензије на Балкану расту. Иако има много појединачних примера, најупечатљивија је патологија која их све прожима.
Последица тога је што добар део Балкана пролази кроз период озбиљне стагнације у економском развоју, што не постоји могућност разрешења важних политичких питања, а ту су и све слабија безбедност и међудржавна трвења.
Патологија је оно што дефинише Балкан – силе, притиске и околности које одређују модерну политичку реалност на Балкану.
“Упркос пропуштеној шанси раних деведесетих, акције Русије и Сједињених Држава осигурале су наставак Хладног рата. Сада се добар део тог Хладног рата одиграва на Балкану, а посебно у Србији. Москва је основала хуманитарни центар у Нишу, који би требало да помаже у случају природних катастрофа.
И САД и Русија отвориле су дипломатски фронт на Балкану. Америка намеће Србији чланство у НАТО-у, а Русија контрира уговорима о наоружању. То све подржавају обавештајни оперативци.
И Америка и Русија боре се обавештајно једна против друге на Балкану. Мала трка за наоружањем избила је између Хрватске, коју подржавају САД, и Србије, којој леђа држи Русија. Обе стране користе медије на Балкану да нападну једна другу и да се допадну балканским владама, али и народима”, пише Мејер.
Одлука западних сила о томе која од “политичких заједница” има право да буде независна била је непредвидива, нестална и нелогична. Црној Гори је “дозвољено” од Запада да одржи референдум о независности 2006. Он је једва прошао, али Црна Гора је добила право да постане независна.
И Косово је признато као независна држава од већине западних и других влада. Али било какав напор Републике Српске да се избори за независност од Босне одмах је одбачен у западним центрима, пише Мејер, уз опаску да Запад никада није схватио етничко питање на Балкану.
Лидери у региону имају навику да покушавају да задовоље велике силе, говорећи да су “преслаби и премали” да се сами старају о себи, и редовно говоре главним силама оно што ове желе да чују. То инсталира психологију слабости и немоћи и оставља простор за сањарења о спољној доминацији. Тако балкански лидери не морају да сносе последице својих одлука и немају никакву одговорност, наводи Мејер.
“Балкански лидери пречесто се сакривају иза психолошких или институционалних слабости, преплашени да ће направити грешке и у сталној паници од тога да би неком западном колеги могли да кажу ‘не’. Зато они обећавају много, а остварују мало; приморани су да одлажу одлуке или да их никада не доносе. Не ризикују, договарају се ван јавности и ослањају се на котерије пријатеља и породице. Можда је најгори пример тужни неуспех српских лидера да преузму ствари у своје руке што се тиче Косова, дозволивши тако да се то одлаже из године у годину. Посебно је било несрећно што су председници Вучић и Тачи саопштили да се надају да ће Трамп и Путин решити питање Косова када су се срели прошлог месеца у Финској. Тај став Вучића и Тачија представљао је укинуће њихове дужности — Косово је њихова одговорност”, пише Стивен Мејер.
Цела анализа објављена је у новом броју Недељника.
Извор: Недељник
