Тек што је пре две недеље преузела председавање ЕУ, Немачка је кренула оштро према Србији.
Доктор Орхан Драгаш, директор Међународног института за безбедност, наводи да је Немачка имала велики утицај у решавању „косовског питања“
Додуше, не званично, из владиних канцеларија у Берлину, али са „немачког таласа“ (Дојче веле) стигао је захтев – суспендовати преговоре о чланству у ЕУ са Србијом, све док је на власти Александар Вучић.
Није нарочито важно што је немачко председавање тек почело, јер она председава Европској унији ко год да је формални полугодишњи председавајући. Важно је то што Немачка, њени званичници, њена јавност, стручњаци, а нарочито медији, већ дуже предводе талас дисквалификације Србије као могућег члана велике европске породице.
У последњем, оном на „Дојче веле“, Србија се означава као „недемократска земља“, а до тог закључка долази се помоћу, све до једне, погрешне (намерно) премисе: на пример – демонстрације у Београду су биле „масовне“, против Вучића је демонстрирало „на десетине хиљада људи“, а он је на њих „слао јуришнике“ (то су они полицајци који су спречили вандале да демолирају Скупштину). И као права посластица из рубрике „Није се десило“, ДW констатује да је овакав манир Вучић научио од Слободана Милошевића „који му је био ментор“, јер је попут њега „мутирао од комунисте до националисте“!?
Бесмислено је полемисати са аутором овако бесмисленог текста, али сасвим је смислено указати да у немачкој јавности, па и политици већ дуже постоји врло јасна правилност у третирању Србије, а посебно Александра Вучића, као недостојних европског, а посебно немачког, напора да их се укључи у Европу. Само пре два месеца, немачки медији предводили су европско згражавање над Вучићевом захвалношћу Кини и њеном председнику за помоћ коју су упутили Србији, онда када је ЕУ затворила своје границе за куповину здравствене опреме.
Понављали су да је у питању стратешки заокрет Србије од ЕУ ка Кини, да би се одмах испоставило да је то најобичнија глупост, и да Србија чак и у данима пандемије чврсто држи све своје европске везе, од највишег нивоа, па до примања, али и слања хуманитарне помоћи (у Италију на пример). Првог момента, када је то било могуће, српски председник састао се лицем у лице са највишим европским функционерима у Бриселу, али и са председником Француске у Паризу, као и путем видео-везе са канцеларком Меркел.
Без обзира на то, немачки талас сумњичења Србије не посустаје. Без обзира на више него јасну и на највишем нивоу поновљену окренутост Србије Европској унији. Не само у јавности, немачки утицај на питања која се тичу Србије, а пре свега на Косово, одскора је нескривено деструктиван.
Торпедовање преговора Београда и Приштине, под окриљем Сједињених Држава, без сумње је било вођено из Берлина. Циљ је био прекинути ангажовање Вашингтона у решавању најкомпликованије балканске кризе и по сваку цену вратити процес под окриље ЕУ (тј. Немачке). Ту цену најдиректније плаћа Хашим Тачи, што нас не занима превише, али плаћа је и Србија тиме што се један обећавајући процес драстично успорава, а можда и потпуно зауставља. Тимоти Лес је у праву када каже да посао Мирослава Лајчака није да пронађе решење за Косово, већ је његов посао да спречи САД да то питање реше поделом Косова.
Треба ли истицати да је Лајчак дошао на место изасланика за Косово уз подршку Немачке и треба ли подсећати да је Берлин предводник у противљењу територијалном разграничењу, као моделу за решење косовског питања?
Србија у Немачкој не треба више да тражи главног промотера за свој европски пут. Не треба да у њој види чак ни строгог разредног старешину, који нас непрестано дисциплинује и тера на рад, а све у доброј намери да на крају године положимо са успехом. Немачка није ни једно ни друго, она је отворени и све активнији заговорник успоравања српског пута ка Европи, а по гласовима са Дојче веле и заговорник њеног потпуног искључивања из европске приче.
Ствари, наравно, могу да се преокрену, чак и преко ноћи. За Србију није лако да против свог стратешког интереса број 1 (улазак у ЕУ) има убедљиво најмоћнију европску државу. Али цена тог преокрета за Србију једноставно није прихватљива, а то је – признавање Косова у његовим постојећим границама. То је све што Немачка очекује од Србије, али то од Србије не може да добије, ко год да је њен лидер.
Бриселски разговори о Косову који су настављени јесу прилика за Србију да, као и до сада, демонстрира пуну кооперативност, озбиљност и одговорност, трагајући за решењем, али истовремено чувајући свој врхунски државни интерес. На таквој политици протеклих година успела је да преокрене своју међународну позицију у вези са Косовом и да врати на преговарачки сто оно што је било изгубљено.
Такву политику респектују чак и у Вашингтону, убедљиво најутицајнијем промотеру (и иницијатору) косовске независности, али не и у Берлину. Његов однос према Србији, а нарочито према њеном лидеру Вучићу, одавно већ није партнерски, промотерски, па чак ни добронамеран. Он већ исувише подсећа на немачку позицију с почетка 90-тих, када је снажно агитовала за међународно признање Хрватске, чему се на пример противила Велика Британија, што је без сумње водило ескалацији сукоба на Балкану.
Треба се, међутим, уздати у то да је однос остатка Европе према Немачкој данас другачији, нарочито је другачији однос САД према Берлину, а најважније је то данашња Србија нема апсолутно никакве везе са Србијом од пре три деценије. На срећу. А Александар Вучић је радо видјен гост и партнер и у Вашингтону и у Паризу и Москви. Убедјен сам и у Берлину, ако добро размисле шта хоће на Балкану. И ма шта о томе мислио Дојче веле.
Фото: Pixabay.com
Извор: Ало.рс
