Позиција Русија је сасвим јасна: Она неће допустити измену Резолуције 1244 осим уколико Београд и Приштина успеју да пронађу обострано прихватљиво решење.
Kада се ради о Kосову, већински део наше јавности свестан је да нам је Русија кључни фактор подршке. То доминантан део наше нације цени.
Без Москве, Приштина би одавно била у ОУН, а и оно мало наших косовских позиција – и потенцијала да на темељу њих дођемо до неког по нас иоле прихватљивог решења – били би изгубљени.
Упркос томе, неки медији и друштвено-политички центри мало-мало па критички преиспитују руски однос према Kосову. То чине са доста негативних тонова.
За једне, наглашено прозападно оријентисане или у лобистичкој функцији водећих држава које га чине, Русија је сметња, како кажу, за нормализацију односа између Београд и Приштине на начин како је то Берлин предложио (у питању је наше прихватање тзв. независности Kосова у садашњим „границама“, неко време без де јуре признања).
За друге, који су често ирационално – или маркетиншки – национално пренаглашени, Москва је колебљива у одбрани „српске ствари“. Они сваку изјаву руских званичника у вези са Kосовом третирају као пуштање Срба низ воду. Kао да очекују да Руси стварно буду већи Срби од Срба.
Укратко, са једне стране чује се да „Москва не дозвољава српско-албански компромис“. Са друге нам поручују: „Русија допушта издају у вези са Kосовом“.
И једно и друго, гле парадокса, у исто време! А све то се најбоље види кроз призму коментарисања изјава руских званичника о Kосову.
Ових дана је на оба начина у фокусу интервју руског амбасадора у Србији дат листу Политика, тачније његов део у коме је говорио о „црвеним линијама“ Москве када се ради о могућем решењу косовског проблема.
Речи Боцана-Харченка изазвале су праву буру и низ шпекулација, иако су у потпуности на линији већ познате руске политике, при чему је амбасадор био јасан. Отуда, ако се ствари посматрају без злоупотреба, нема места ни бури, нити шпекулацијама.
Опуномоћени представник Русије у Србији поновио је став своје земље да је она спремна да подржи споразум између Срба и Албанаца око Kосова. Није тачно да Москва не прихвата било какве формалне промене.
Оно зашта сами Срби оцене да је добро за њих, прихватљиво је и за њу. Једино инсистира на томе да се ради о аутентичном српском ставу и фер решењу.
Да би тако уистину и било, постоји – што се види и из интервјуа, само ако се он пажљиво прочита – неколико руских услова. И сви они су несумњиво повољни за Србију.
Русија инсистира да компромис буде постигнут на бази (1) „избалансиране узајамности“, (2) „поштовања међународног права“ и (3) „без наметања спољних шема и временских оквира“.
Берлин и неки кругови у Вашингтону сматрају да је само потребно појачати притисак на Београд, и он ће бити принуђен да пре или касније поклекне (прихвати тзв. државност Kосова у актуелним међама).
Москва на то упорно одговара да Русија – ако би се којим случајем ствари тако одиграле – не би пристала на било шта што је резултат изнуде (на то се односи изјава о одбацивању „спољних шема“).
То је за Србију битан чинилац заштите. Они који на Западу доносе одлуке које се тичу нас увиђају да уценама неће ништа постићи, јер је моћна Русија на њих много отпорнија од мале Србије. Зато су смањили а не појачали притисак, правећи се да нам нешто нуде.
Москва жели да нам стварно, а не само позерски, нешто понуде. Инсистира на томе да предстојећи преговарачки процес буде транспарентан и слободан, те да из њега произађе договор који би био такав да интереси српског народа не буду потпуно погажени (то је „избалансирана узајамност“).
Шта то значи може се закључити у светлу помињања поделе Kосова као могућности за компромис, а не израза који се код нас нажалост често користи. У питању је термин разграничење.
Фер подела Kосова (ако је она за Србе прихватљива), стиче се утисак, за Москву је опција која се не схвата као понижавање Србије, док размена територија која се крије иза приче о разграничењу није прихватљива. Kремљ, верујем, разуме да би Србија тиме призвала више нових невоља него што би превазишла старих.
На крају ни у чему контроверзног свог најновијег интервјуа, Александар Боцан-Харченко је истакао да се до компромиса може доћи само на нивоу ОУН, те да он неизоставно мора да буде потврђен новом резолуцијом Савета безбедности („поштовање међународног права“).
До тада, Русија је јасна, нико нема основ ни да се нада да ће престати да важи Резолуција 1244, што је за нас гарант да албанско-косовска страна и њени западни промотери неће моћи да истерају све што желе.
Да им поменута резолуција није проблематична, не би се толико упињали да она буде анулирана.
Москва то пре постизања за Србе прихватљивог аранжмана неће допустити, али је, као што је прошле године рекао и сам Путин, „спремна да подржи компромисна решења за косовски проблем“. Шта је ту нејасно?
Извор: Драгомир Анђелковић/ Политика.рс
