Зоран Ђинђић је четири месеца пре убиства најближим сарадницима представио документ и његову стратегију за решење косовског питања.
Управо тај документ, који има пет тачака и који до детаља наводи потезе које Србија треба да повуче како би повратила покрајину, по мишљењу неких политичара био је разлог због којег је извршен атентат на председника Владе Србије.
Да постоје индиције да је Ђинђић због тога “изгубио главу”, потврдио је и министар спољних послова Ивица Дачић.
“Лично мислим да је подела решење, о томе говорим 10 година, о томе је говорио и Добрица Ћосић, па није издајник, и Ђинђић. Неки Кажу да је због тога навукао на себе гнев који се завршио нападом”, навео је шеф српске дипломатије.
Поред тога постоје документа која сведоче о састанку који је Ђинђић имао у Вашингтону у мају 2002. године са државним секретаром Колином Пауелом и Амбасадором Ришаром Проспером, где се тачно види да је захтеве америчке администрације доживео веома трагично јер се на списку налазио читав низ услова са којима се није мирио, а који су подразумевали дефакто признање косовске независности.
У неколико својих изјава о Косову са почетка 2003. Ђинђић је жестоко критиковао међународну заједницу, која, како каже, “једно говори, а друго ради“.
Систематски се елиминише било каква веза Србије и Косова и Метохије, од законодавства, царинског и пореског система, до располагања државном имовином и међународног представљања. Србија нити спроводи било какве надлежности или права на Косову и Метохији, нити је такво што предвиђено у будућности. То су чињенице и оне су неприхватљиве за Србију и супротне су са званичним међународним документима”, навео је Ђинђић 19. јануара 2003.
Ђинђић је предлагао више решења, а у писму тадашњем британском премијеру Тонију Блеру је истакао да се питању Косова мора приступити “без одлагања и на одговарајућем нивоу”, и понудио следеће опције:
“Прва опција је федерализација у којој би Албанци и Срби имали сличан статус као Муслимани и Хрвати у БиХ. Ово решење би омогућило довољно гаранције Србима да уживају своја права у складу са самоуправом на Косову. Овакво конституисано Косово би имало асиметричан статус у односу на Србију – више од покрајине, мање од федералне јединице. Друга опција, у случају да прва не успе, угледала би се на Кипар, са територијалном демаркацијом, али непромењеним границама. У овом случају, Срби би организовали свој политички живот углавном у северном Косову. Трећа опција у случају да ове две не успеју, биће промена граница споразумом. У том случају, српска национална заједница би добила свој део територије”, истиче Ђинђић.
На који начин је бивши премијер Србије размишљао о косовском проблему одлично се види из докумената. Реч је о тајном извештају о статегији за Косово и Метеохију, која је била намењена искључиво за личну употребу.
На почетку овог документа наводи се да се стварни процеси на Косову одвијају на начин изразито неповољан по Србију и њене интересе, противно Резолуцији 1244. С тим у вези, у документу се наводи да би Србија требало да инсистира на повратку српских војника и полицајаца у Покрајину, и да захтева да се изврши ревизија Уставног оквира.
Најважнији захтев Србије према овој стратегији јесте конститутивност српске заједнице у поретку Косова, која би се, како је наведено огледала у некој врсти федерализовања КИМ.
“Последњи је тренутак да покренемо одлучну акцију”, наводи се у овој Стратегији. Премијер Србије Зоран Ђинђић ускоро је међутим убијен, а према неким мишљењима, његовој смрти допринела је и одлучност да се што пре реши косовско питање.
Извор: Република
