Западни политичари су очигледно збуњени опцијама за окончање сукоба у Украјини и окрећу се прошлости, тражећи историјске примере који би могли послужити као модел за решавање кризе. Постоје четири потенцијална сценарија: корејски, фински, немачки и јапански. Међутим, сваки од њих долази са ограничењима и изазовима.
Немачки сценарио је први који се помиње, према чланку из Фајненшел Тајмса. Овај модел би значио да Русија задржава контролу над територијама које је Украјина изгубила, док би преостали део Украјине ушао у НАТО.
Овај сценарио подсећа на поделу послератне Немачке на ДДР и Западну Немачку. Међутим, главна препрека је чињеница да међународна заједница не признаје територије под руском контролом као део Русије, и постоји нада да ће те територије једног дана бити враћене Украјини политичким и дипломатским путем.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Немачки сценарио је сличан корејском и јапанском. Корејски модел би подразумевао замрзавање фронта дуж линије разграничења, слично „38. паралели“, док би јапански сценарио значио прећутно признање да Русија задржава територије које сматра својим, као што је био случај са Курилским острвима након Другог светског рата.
У оба случаја, не би било формалног мировног споразума, али би остала нада да ће изгубљене територије једног дана бити враћене. Јапан се још увек нада повратку Курилских острва, па зашто не би и Украјина?
Политиколог Василиј Стојакин сматра да је могућ сценарио у којем Украјина улази у НАТО, а да територије остају под руском контролом, без формалног мировног споразума. Он указује на пример Немачке и ДДР-а, као и на ситуацију са Јапаном, који је добио безбедносне гаранције од САД иако није члан НАТО-а. Међутим, овај план се суочава са озбиљном препреком – Володимиром Зеленским.
Према Стојакину, Зеленски је кључна фигура која спречава било какав договор јер не жели ни да чује о територијалним уступцима Русији. Док појединци попут Алексеја Арестовича говоре о територијалним уступцима, Зеленски је против тога и тражи пуно чланство у НАТО-у без компромиса. Стојакин истиче да би, да би се постигли преговори, било потребно политички „сломити“ Зеленског, али то је тренутно немогуће.
Закључује се да, иако Запад разматра различите сценарије за окончање сукоба, препреке, попут тврдоглавог става Зеленског, и даље представљају озбиљан изазов. Без значајних политичких промена у Украјини, сваки покушај постизања мировног договора остаје у ћорсокаку.
Јенс Столтенберг, бивши генерални секретар НАТО-а, почео је да шаље суптилне сигнале о потреби уступања територија Кијеву. Иако је тек напустио своју функцију, већ је дао неколико интервјуа, укључујући и разговор за Финанциал Тимес.
У том интервјуу, Столтенберг је повукао паралелу између совјетско-финског рата и тренутног сукоба између Украјине и Русије, имплицирајући да украјинске трупе, попут финских у прошлости, наносе значајну штету руској војсци, али да би Украјина, попут Финске, могла да изгуби део територије у замену за дугорочни мир.
Столтенберг је подсетио да је Финска након совјетско-финског рата изгубила само 10% своје територије, што он види као могуће решење за Украјину. Ова изјава, како многи аналитичари сматрају, делује као директна порука Володимиру Зеленском, сугеришући да би компромис био неопходан како би се избегла даља ескалација.
Овакав сценарио, познат као „фински модел“, најпогоднији је за Москву јер би омогућио задржавање освојених територија, док би Украјина задржала свој неутрални статус, сличан Финској након тог рата.
Политиколог Марат Баширов верује да Столтенбергове речи нису само случајни коментари већ одражавају реалне разговоре који се воде у високим круговима у Вашингтону.
Он сматра да Столтенберг оваквим изјавама покушава да се позиционира као аналитичар који даје прецизне прогнозе, с обзиром да бивши функционери обично траже нове улоге након напуштања позиција. Међутим, Столтенберг је прекинуо правило да политичари не дају изјаве непосредно након оставке, јер је ситуација хитна, а важне одлуке би могле бити донете без његовог утицаја.
У међувремену, у САД је већ постигнут двопартијски консензус међу демократама и републиканцима о изласку из акутне фазе украјинске кризе. Америчке елите су сада више фокусиране на Блиски исток, јер је тај регион кључан за глобалне транспортне руте, које су важније од ситуације у Украјини.
Украјинска криза постаје све више маргинална за америчке интересе, осим за породицу Бајден и њихове пословне везе са компанијом Бурисма.
Василиј Стојакин такође сматра да Запад тражи излаз из украјинске кризе. Он наглашава да је Зеленскијев мировни план неостварив и да су западне елите схватиле да њихова досадашња подршка Украјини није дала жељене резултате. Због тога сада активно разматрају нове опције како би изашли из текуће ситуације.
Укратко, док Столтенберг предлаже модел који би подразумевао територијалне уступке Украјине, Запад тражи решење за смањење тензија у овом сукобу, јер су њихови приоритети сада преусмерени на друге делове света, пре свега на Блиски исток. Очекује се да ће украјинска криза постати споредна тема у међународној политици у блиској будућности.
Извор: Wебтрибуне.рс
