Тескоба почињеног греха мучи особу често и после покајања.
Постоји ли мали или велики грех, питање је које се свако понекад запита, а поука коју нам пружа мудри старац из ове приче је заправо одговор на ову дилему.
Једном су на храмовну славу у манастир ишле две сељанке. Једна одњих је у младости, већ одавно, учинила зло дело и од тада није могла да га заборави, стално ју је мучила савест, кајала се на исповести.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
И сад је ишла и целим путем је туговала:
“Ја сам грешница! Да ли сам достојна да прљавим устима целивам икону милостивог Спаса? Како ме мајка земља носи? Како ме праведни Господ не кажњава?!”
Њена сапутница је била жена строгог живота и зато је осећала да је боља од другарице.
“А ја се не плашим. Идем лаког срца. Наравно, ни ја нисам праведница, али какве грехове имам? Све саме ситнице, нема смисла ни сећати се. С тобом је, мила, другачије. Схватам како ти мора бити тешко”, говорила је она.
Богомолнице дођоше у храм и помолише се, а на крају су доспеле код старца затворника. Он их је упитао о свему, а затим је рекао:
“Ти, прва, иди у поље и донеси овамо највећи камен који можеш да нађеш. А ти друга, скупи пуну кецељу малог камења и такође га донеси код мене”.
Жене су испуниле наредбу старца. Кад су му донеле камење он им је рекао:
“Добро, а сад однесите ово камење и вратите га на место с којег сте га узеле”, нареди старац.
Прва је лако пошла с тешким каменом, а друга је збуњено тражила по дворишту.
“Шта си урадила?, упита старац.
“Ах, оче, заповедаш ми да однесем камење тамо одакле сам га узела?”
“Да, врати га на она места с којих си узела камење”.
“Не могу”, тужно рече жена.
“Зашто?”
“Има га много. Не сећам се свих места с којих сам их узимала.”
“Онда знај”, поче старац, “твоја другарица је једном учинила велики грех и стално га се сећа, каје се због њега, умива га сузама. Она зна где је остала рупа од њеног камена. А ти са својим мноштвом грехова, за које мислиш да су ситни, не знаш коме си, где и кад учинила зло. Чак их се не сећаш, и зато не можеш да изгладиш своје грехове. Они ти остају на души као ово камење у кецељи. Прљавштина је увек прљавштина, без обзира да ли је то бара или једна кап”, рече јој мудри старац.
И жена је схватила да са својим малим слабостима и греховима треба ништа мање од другарице да се брине за чистоту душе и покајање.
Извор: Балкан Башта
