Сведочанство из Аустрије: Помаже Бог, оче, благословите.
Као што сам обећала, написаћу вам о чудима Пресвете Богородице која сам лично доживела.
Прво чудо:
Једна моја суседа, по имену Вероника Х. (55 година), разболела се од опасне болести, рака женских органа. Ја је једном сретох и упитах: како си, Вероника, у задње време често долазиш по лекове у апотеку (у којој ја радим). Она мени одговори: лоше сам. Не знајући за њено стање, мало се нашалих па рекох: у старе дане нас муче свакакве ситнице.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
А она мени рече: није ситница, него болујем од рака. И почне плакати. То је мене тако потресло, да сам помислила како јој не може помоћи нико осим драги Бог и Пресвета Богородица Лепавинска. О свему сам размишљала пар дана и кад сам једном имала времена, решим да одем к њој кући, па јој испричам како Пресвета Богородица Лепавинска чини безбројна чуда, па се чак и од таквих тешких болести многи излечише.
Она одмах изрази жељу да оде у манастир, пошто има јако лошу крвну слику и то јој представља проблем, због тога не може да почне са хемотерапијом. Брзо се договоримо за термин, и 22. априла 2007. године ми кренемо у манастир Лепавину. Тамо јој је била прочитана молитва за здравље. По повратку Вероника је направила нови преглед и, о чуда, крвна слика се нагло побољшала. Тако она поче с хемотерапијама.
Кад год сам је видела питам како је, она каже добро. Тако је било до августа следеће године, тада се пожалила да јој се појавила нека израслина (нем. гесцхwулст) и пошто веома брзо расте, доктори јој савјетују операцију што пре. Рече да се боји операције и да не може да се одлучи за њу, него би радије опет у манастир Лепавину. Замоли ме да идем и ја, да бих јој помогла у споразумевању (пошто је она Аустријанка).
Ми опет одемо, будемо на молитви пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске, вратимо се, она поново уради преглед и, опет чудо, израслина је једноставно нестала. После тога се дуго осећала добро. У марту 2008. године пожелим да чујем како је. Чим се јавила на телефон, рече ми да се њено здравље нагло погоршало, и почне да плаче.
Рече да се метастаза раширила све до плућа и да је много изгубила на тежини. На мој предлог да опет одемо у манастир Лепавину, одговорила је да би радо пошла, али да више није у стању да крене на пут. Ја се сетим да имам код себе свето уље од блажене Матроне Московске, светитељке која благодаћу Божјом помаже и исцељује сваку болест онима који јој се молитвом обрате.
Она рече да жели то уље. Дала сам јој једну флашицу и казала јој да помазује болна места, али да се пре тога прекрсти у име Оца и Сина и Светог Духа. Она захвална, тако и почне да ради. После тога, кад год сам је назвала да питам како је, сваки пут каже: све боље.
Сретнемо се нас две 2. јула 2008. године, и она ми рече да су се све метастазе повукле на једну тачку и ту мирују под Божјом контролом. Откако је била добила ту болест, никад се није боље осећала, слава Богу и Пресветој Богородици.
Друго чудо:
Дана 24. августа 2007. мој брат Л. Б. падне са грађевине натрашке и тешко повреди главу. Имао је крварење у мозак и лекари су га одмах ставили на дубоко спавање три-четири седмице. Лекари су нас припремили да се не надамо никаквој његовој способности кад се пробуди из коме.
Рекли су да можда неће препознати своју жену, дете, чланове фамилије, да можда неће знати сам ићи на тоалет, причати немачки језик, возити аутомобил… Све је зависило од тога које су станице биле оштећене.
То је мене веома ожалостило, и ја сам одмах одлучила да постим Госпојински пост за његово здравље и одем у манастир Лепавину, да бих се поклонила Пресветој Богородици Лепавинској и замолила је за оздрављење мога брата. Дала сам и добровољни прилог, и причестила се.
Када су лекари пробудили мог брата из коме, првог и другог дана се осећао релативно добро, а трећег дана, кад смо мој супруг и ја дошли у посету, ухватила га је грозница, и пао је у неки чудан сан да га сестре никако нису могле пробудити, иако је то било усред дана. Забринула сам се и отишла главном доктору. Рекла сам му да се мој брат јуче и прекјуче добро осећао, да је имао природну боју у лицу, а да се сада с њим догађа нешто чудно.
Замолила сам га за посебну пажњу, и одмах су предузели мере, вратили су га поново на интензивну негу. Пазили су га неколико дана по 24 сата, али ништа нису установили, осим да са срцем нешто није у реду. Преместили су га у клинику за срчане болести и тамо пронашли да је добио затровање крви.
После тога, дан за даном му је било боље, и средином маја 2008. године поново је почео да ради свој исти посао. Ето тако помаже наша премилостива Богородица Лепавинска свима који је од срца замоле и истински верују у Њену помоћ.
Треће чудо:
Крајем августа 2006. године, у Госпојинском посту, мој супруг Г. и ја одемо авионом на одмор у Грчку, на једно острво на седам дана. Стигли смо у среду, ја сам постила до недеље, а у понедељак је била Велика Госпојина. Уз хотел у којем смо одсели налазила се једна мала црква.
Зажелим да одем на богослужење у недељу, па упитам на рецепцији у колико сати је служба. Добијем жалосни одговор да је црква током године затворена, само једном годишње се отвара. Имала сам велику жељу да видим како је у тој црквици, па упитам да ли знају ко има кључ.
Рекоше ми да је кључ код њих и да могу ући у цркву. Кућни мајстор ми је отворио црквена врата. Можда је мислио на пар минута, али ја кад сам ушла, видела сам да је унутра лепо и скромно. Са десне стране су биле свеће, тамјан и угљен, а иконостас је био можда један метар висок.
Упалила сам свеће и онда угаљ, ставила тамјан и све окадила, па сам чак са страхом пружила руку и преко иконостаса, да се тамјаном мало окади и олтар. Помолила сам се Богу, закључала црквицу, кључ вратила на рецепцију и отишла на сунчање.
Сутрадан у понедељак, на Велику Госпојину, учинила сам исто као и претходног дана. Упалила свеће, окадила црквицу и помолила се Богу. За време читања Символа вере случајно сам погледала на иконицу Пресвете Богородице и у себи помислила: драги Боже, ко начини ову икону Пресвете Богородице овако тужну, није Она то заслужила. Тог истог момента се Богородица мени насмешила као живим уснама са те мале иконе.
То се догодило током читања Символа вере. Мало сам се изненадила и збунила, а поврх свега била сретна и захвална Пресветој Богородици што ме је удостојила тог предивног виђења и мени показала да Она није тужна.
Кад смо се вратили са одмора, често сам о томе размишљала. Било ми је жао што нисам купила букет цвећа и однела у црквицу испред те Богородичине иконице. Ово је било треће за мене велико чудо, а доживела сам током живота много мањих чуда, за које сам чврсто убеђена да су се дешавала Божјом милошћу и да су све то велики дарови од Бога.
Поздрављам Вас, оче Гаврило, и сву братију, збогом.
В. Ђ., Аустрија
