Видовдан се прославља достојанствено, мирно, без весеља. У свим српским храмовима служи се парастос нашим војницима палим на бојном пољу, за „крст часни и слободу златну“, али и свим пострадалим мученицима од Косова до данас који су живот дали на разне начине за веру православну
У старим, прекосовским црквеним календарима данашњег дана се празновао св. Вид и пророк Амос. Пророк Амос живео је у 8. веку пре Христа и помиње се у Старом Завету. Култ св. мученика Вида (или Вита) је распрострањен како на Истоку, тако и на Западу.
Отуда у народу одомаћен назив Видовдан. Био је родом са Сицилије, живео је у време цара Диоклецијана. Пострадао као дечак за име Христово. Поштован међу Словенима, једна рука му се налази у Прагу. У Словенији има 76 храмова њему посвећених. На Западу су га за патрона узели лекари, котлари, пивари, глумци, глувонеми.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Међутим, како је на данашњи дан 1389. била Косовска битка, у којој је српски кнез Лазар Хребељановић у одбрани слободе и вере православне мученички пострадао, већ неколико година после тога догађаја, овај дан је био посвећен светој успомени на њега.
Свети кнез се родио 1329. године у Прилепцу код Новог Брда и женидбом са Милицом из лозе Немањине постао владар српске земље око трију Морава, касније и у јужнијим крајевима.
Градио је и обнављао многе цркве и манастире. Са црквеним великодостојницима радио на уклањању анатеме Цариградске патријаршије изречене у време цара Душана. Она је коначно 1375. укинута. Много је помагао светогорске манастире, посебно Хиландар и руски св. Пантелејмон. Угроженим српским земљама после Маричке битке, 1371. претила је опасност од Турака.
До одлучујућег окршаја дошло је на Косову пољу, у уторак, на Видовдан, када је и пророк Амос, слава кнежева. Ту је пао са већим делом своје војске.
Тело му је преношено вековима, из места у место, из цркве у цркву, пратећи трагедију и сеобе Срба, освећујући српске земље и дајући снаге народу. Стигло је до Сент-Андреје, да би се најдуже задржало у Врднику, сремској Раваници.
У Другом светском рату је услед опасности од уништења, 1942. однето у Београд, захваљујући земунском градоначелнику, домаћем Немцу Хансу Мозеру. Ту се налазило у саборној цркви до 600. годишњице Косовске битке, кад је свечано пренето у његову задужбину, Раваницу код Ћуприје.
На овај дан Српска православна црква помиње и све мученике српске, од Косова до данас, који су живот дали на разне начине за веру православну.
На данашњи дан, одлуком Светог архијерејског Сабора Српске цркве од 1969. године, прославља се и успомена свих новомученика српских, њих 7.000, и пева им се посебна служба, коју је саставио св. Владика Николај.
Видовдан се прославља достојанствено, мирно, без весеља. Данас се у српским храмовима служи и парастос свима војницима палим на бојном пољу, за „крст часни и слободу златну“.
За Видовдан се преплићу историјска збиља и народни обичаји и веровања оличени у развоју косовског мита упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
За оне који не знају, Вид је сматран врховним божанством – “Богом над боговима” а сви други богови тек полубоговима. Међу Србима и свим Словенима веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који “отвара очи”.
Један обичај је посебно занимљив, посебно за девојке.
Девојке би требало да уберу видову траву и да је са мало соли и парчетом хлеба ставе под јастук. Затим би требало, пре него што легну да спавају да изговоре: “Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен, доведи га на сан”. Према веровању девојка ће те ноћи сањати свог будућег мужа.
Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица. Тако девојке често призивају врховно божанство – светог Вида.
Међутим, овај обичај не важи само за неудате жене. И оне удате могу да вечерас под јастук ставе видову траву, и предање каже да ће им се десити оно што сањају те ноћи.
Поред тога, постоји још један обичај који налаже да се видова трава набере вечерас и стави у посуду са водом. Тако треба да стоји до јутра, када ће се сви чланови породице умити њоме, јер се верује да ова вода лечи многе болести.
На Видовдан се, према књигама и веровањима не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду и да се грожђе не сасуши и отпадне.
Али тог дана треба пробати зрело воће.
Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење.
Извор: Телеграф.рс / Верска информативна агенција
