Чула сам да хришћани треба да иду у цркву сваке недеље. Ја нисам против тога, али ме плаши строга обавеза, о којој говоре сви свештеници.
Јулија
ОДГОВОР:
– У Старом Завету је таблицама Мојсијевог закона човеку била дата следећа заповест: „Шест дана ради и испуњавај дела своја, а седми дан дај Господу Богу твојему“ (Исх. 20, 9). Тај дан је посебно Богом благословен, јер представља слику тог седмог дана од стварања света, када се Господ одмарао од Својих дела. Божија заповест о поштовању седмог дана и посвећења њега Богу остаје норма за хришћанина као минимум у његовом духовном животу и утврђености у црквеном животу.
Уколико пажљиво прочитамо опис јеванђелских јављања Христа после Васкрсења из мртвих, уочићемо, да је Сам Господ саветовао Своје ученике да се окупљају тога дана. Знамо да је прво јављање окупљеним ученицима било увече првог дана после Васкрсења Христа из мртвих. Њему нису била препрека ни затворена врата собе, у којој су се апостоли окупили. Он им је управо тада заједно са даром благодатног мира предао власт и силу опраштања грехова: „Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се „(Јн. 20, 22-23). Апостол Тома никада није био заједно са њима и он је такође веома желео да види Учитеља и Господа и да буде сведок Његовог Васкрсења, али је Господ испунио његову молбу тек после недељу дана у недељни дан, када су сви Његови ученици поново били окупљени заједно.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Наравно, најбоље је уколико човек сваки трен свога живота доживљава као стајање пред Богом. Тада све његове мисли, речи и поступци бивају усмерени на испуњавање воље Небеског Оца, и прослављање Божијег Имена на свим путевима свога живота. Томе нас учи и апостол Павле: „Молите се непрестано“ (Сол. 5, 17). Али то је могуће само онда, када благодат дотакне људско срце и распламса његову љубав према Господу. Таквом човеку не треба ништа објашњавати о седмом дану – његов сваки дан и тако припада Богу, као и он сам, а често учествовање у црквеном богослужењу представља непрекидну потребу његове душе. Али за нас је испуњавање заповести о седмом дану неопходна, како се неприметно за нас саме не бисмо нашли ван благодатног црквеног животног опита.
Сагласно древним Апостолским правилима према којима уколико човек три недеље заредом није присуствовао Богослужењу без уважавајућег разлога – то јест није учествовао у Божанској Литургији, он је сам себе одлучио од црквеног општења. И то није нека спољна административна казна, већ констатација чињенице – живот у Цркви је незамислив без учешћа оних који верују у Христа у Евхаристији и саборној молитви: „где су двоје или троје сабрани у Име моје, и Ја сам медју њима“ (Мт. 18, 20).
Јуриј Шичалин, филолог, специјалиста за грчки и латински језик, директор „Грчко-Латинског кабинета Шичалина“, руководилац класичне гимназије:
– Ја сматрам да ми нисмо у цркви само из осећања дуга, јер у Цркви за све животне ситуације и за све потребе наше душе и нашег ума, за наше срце и цело наше биће постоји неисцрпна пуноћа Божанске Благодати. Сједињење са њом представља за нас драгоцену помоћ у овом животу и даје нам ничим заслужену радост, без обзира на све наше несавршености и веома малу способност да примимо пуноћу те радости.
Понављање служби – сваке вечери, сваке недеље, сваког месеца, сваке године – је као ништа друго одговарајућа нашој немоћи. Уколико је монасима дато да у потпуности учествују у свим тим службама и испуне свој живот молитвама за цео свет, онда је нама мирјанима са нашом прогруженошћу у свакодневне бриге, дата могућност да у „нерадни“ недељни дан изађемо из тог круга брига и дођемо у цркву . То јест треба део свог слободног времена треба посветити души, васкрснути душом, отворити се за Цркву, а самим тим добити благодатну радост. Уколико успемо да будемо у цркви сваке суботе и недеље, онда се та благодатна помоћ огледа у сваком кораку нашег живота. Она нам омогућава да се не погружава у потпуности у ниске бриге и да чак иу најтежим невољама обраћамо своје „срце горе“ – то јест ка Небу.
Епископ Дмитровски Александар
Извор: Београд.ин
