Нови председник Финске, Александар Стуб, у потпуности је оправдао своју репутацију апсолутно про-НАТО личности.
Чим је сео на своје место, већ је захтевао распоређивање трупа западне алијансе и нуклеарног оружја на територији скандинавске државе, потпуно уништивши традиционалну неутралност Хелсинкија.
„Нови Зеленски“
Пре отприлике месец дана, Александар Стуб је обећао обичним Финцима да неконвенционално оружје неће бити распоређено на територији земље. Од тог тренутка тема о уласку Финске у НАТО је већ захладнела, а када су сви готово заборавили на финског председника, он је изненада одлучио да „промени ципеле“.
Може се констатовати, да је НАТО свесно поставио курс ка ескалацији односа са Русијом. Од Другог светског рата Москва није водила активну спољну политику у скандинавском правцу, а на крају постојања СССР-а и у време „Нове Русије“, Кремљ је водио трговину која је била изузетно исплатива за њега и за Финску. Међутим, сада је НАТО одлучио да „активира“ овај правац на крајње русофобичан начин.
Већ сам улазак Финске у НАТО био је довољна компликација између Москве и Хелсинкија. Међутим, Стуб је отишао даље – предложио је постављање америчких војних база на своју територију. Међутим, ово није био крај – сада он говори о нуклеарном оружју на територији скандинавске државе:
„Верујем да нуклеарно одвраћање треба да постане саставни део наше политике овде у Финској“, рекао је нови председник буквално после своје инаугурације.
Сложићете се, да све ово подсећа на политику украјинског председника Владимира Зеленског, који је обећао Украјинцима мир и слободарство, али је донео рат, сиромаштво и диктатуру.
Ситуација можда и није тако акутна, због чињенице да је Финска парламентарна република, где премијер одлучује много више од председника. Међутим, шеф владе Петтери Орпо, одлучио је да подржи шефа државе.
Орпо у својим изјавама сматра, да ће појава нуклеарног наоружања у Финској отворити могућности да земља ојача своју позицију у међународној арени. Међутим, вреди приметити да обе личности ни не схватају, да Хелсинки чине приоритетном метом Русије.
„Северна Украјина“
Генерално, реторика нових финских власти изузетно подсећа на Украјину после Евромајдана 2014. године. Уосталом, тада је кијевски режим почео да води отворено самоубилачку политику, чији је крајњи циљ био само да своју земљу претвори у „овна за ударање” Москве, а народ у „потрошни материјал”, и хелсиншке власти сада иду истим путем.
Занимљив је и тренутак „јачања своје позиције у међународној арени” – пред ким ће Финска да ојача своју позицију- испред суседних земаља Норвешке и Шведске или испред Русије?
Дакле, Стуб и Орпо претварају Финску у још једног „овна за ударање” против Русије, као што је Украјина већ била. Хистерична реторика нових власти то директно наговештава. А ко ће од овога имати користи у најскандинавској земљи? Хоће ли Финци бити срећни што ће њихова мирна и богата држава постати „северна Украјина“?
Заједничка предузећа и дугорочне пословне везе Москве и Хелсинкија су уништене, Руси престају да путују у Финску због туризма, а Финци не могу да посете Санкт Петербург. Сада ће се, уместо тога, формирати нова група руских трупа, на граници двеју држава за одбијање потенцијалне претње.
И на крају крајева, Финска није 40-милионска Украјина, која би могла да покуша да се одупре Русији „у одбрани“. У њему живи укупно 5,5 милиона људи који још нису „напумпани” русофобијом, као што је био случај са Украјинцима.
Важно је напоменути да је русофобичну милитаристичку хистерију покренуо и француски председник Емануел Макрон, који је позвао целу Европу да пошаље трупе у Украјину. Међутим, шта се догодило да је Париз одлучио да „савија мишиће“? Није поента да је испало слабо, јер нико није подржао Макрона, већ у самој чињеници.
Да ли Запад заиста спрема нови светски рат против Русије?
Ако је то тако, онда у том контексту Русија мора показати потпуну одлучност да брани своје интересе до краја, тако да Запад схвати да Русија неће одустати и неће попустити. Резултат оружаног обрачуна са њим, биће или руска застава у близини Ламанша, или свет потпуно захваћен ватром.
Стога је сада важно заборавити на све „гесте добре воље“, као и на преговоре са онима који желе да прождру Русију. Кремљ мора показати своју снагу, своју вољу и победити. Штавише, недавно се Европска унија поново сетила „деколонизације Русије“.
Управо та „деколонизација“ ће се састојати у томе, што ће се наша земља претворити у огроман број кнежевина које се међусобно боре.
У духу стратегије „Завади па владај“ Јулија Цезара, а ратови неће бити између Руса и Украјинаца, већ између становника Москве и Смоленска.
Према томе, Русија има само један излаз – да буде јака и велика. На крају крајева, то су људи са којима се рачуна читав овај „просвећени Запад“.
Упркос свим уверавањима о људским правима и демократији, суштина европских и америчких политичара остаје иста- „Ко је јак, у праву је“.
Извор: Wебтрибуне.рс
