Најбољи тенисер свих времена Новак Ђоковић тениску каријеру почео је под надзором чувене Јелене Генчић, која је и једна од најзаслужнијих особа за његове спортске успехе.
Некадашња спортисткиња препознала је таленат у дечаку који је на Копаонику први пут имао прилику да употреби рекет и удари лоптицу, што ће касније у животу радити најбоље на свету. О томе колико је Јелена била значајна говори и Новакова објава којом је пре 10 година обележио почетак НАТО агресије на СР Југославију.
Пре тачно 25 година почело је бомбардовање Југославије, а на данашњи дан пре 10 година Новак Ђоковић је показао једно од места које за њега има невероватну вредност. Фотографисао се поред зида о који је први пут ударао лоптицу… „Успомене. Зид о који сам први пут ударао тениске лоптице са Јеленом Генчић. Уништен бомбама, али и даље ту“, написао је Новак на енглеском, уз фотографију на којој се види поред зида који је прошаран гелерима.
Погледајте ту фотографију:
Memories…Wall where i hit my first tennis balls w/ Jelena Gencic. Destroyed by bombs but still there #grateful pic.twitter.com/LJklCkgSgc
— Novak Djokovic (@DjokerNole) January 29, 2014
Управо у бомбардовању многи проналазе изговор за снагу коју је Новак Ђоковић црпео како би побеђивао своје противнике на терену. Имао је 12 година када је Југославија бомбардовања без одлуке Савета безбедности УН, а све оно што је проживео током 78 дана агресије формирало га је као личност. О томе је често причао за српске медије, али и странцима којима је показивао склониште у којем је боравио!
„Налазимо се у склоништу испод стана где смо управо разговарали. Овде смо провели свако вече најмање 14-15 ноћи током бомбардовања. Лудо је када помислииш колико људи је било у овом склоништу и крило се од опасности која је долазила из ваздуха. Остало је исто као што је било пре 20 година“, рекао је Новак и покушао да се присети колико људи је било у склоништу: „Покушавам да се сетим, цела зграда, преко 50 станова је било у згради, много људи. Нема много простора. Мали тунели овуда, врата би била затворена у случају пожара, детонације, експлозије…“
Ђоковић је у склоништу био заједно са члановима најуже породице.
„Све сада изгледа другачије, нисам дуго био овде, не сећам се многих ствари. Био сам баш мали, у страху, плашио сам се. Емотивно је било тешко, нисам знао шта је следеће што може да се догоди мојој породици. Памтим да је у првих пар дана било много страха и подрхтавања, суза, патње. И после пет-шест дана људи су почели да певају, да играју карте и да прихвате реалност са којом се суочавају и да ће морати свако вече да дођу овде и да се моле да ће све бити у реду и да гледаш ствари са позитивне стране“, присећао се током разговора.
Први дани НАТО бомбардовања били су посебно тешки за породицу Ђоковић.
„Није се то десило прве, али јесте друге или треће вечери. Експлозија ме је пробудила, звук сломљеног стакла. Моја мајка је пала, ударила је главом о радијатор и онесвеситла се. Отац је повикао: ‘Ноле, твоја браћа!’ Још нисам имао 12 година, али сам био најстарији. Одвео сам Марка и Ђорђа на улицу, пошто у нашој згради није било склоништа, тако да смо отрчали до теткине зграде!“, присетио се Новак, а онда наставио: „Било је три ујутру, видео се дим од бомби на улицама. Пао сам, огребао руке и колена и чуо како се крхотине котрљају према мени. Погледао сам горе и видео како пролазе два Ф117 ловца. Гађали су војну болницу са две ракете, а експлозија је била 500 метара од нас. Све се тресло од ударца. То је траума, ја се и данас плашим изненадних звукова, аларм ме натера да скочим!“
Новак је водио Американце у склониште где се крио за време бомбардовања
Новаков разговор за један британски медиј обишао је свет… Они су дошли и са Ђоковићем прошли кроз све те трауме из 1999. године.
„Од 1991, 1992. па све до 2000. имали смо ембарго. Борили смо се за хлеб и млеко и остале најнеопходније ствари за преживљавање. Онда је, 1999. године, Србија била бомбардована два и по месеца без престанка, сваке ноћи и сваког дана. Моја породица и ја смо се за то време будили током ноћи због сирена, авиона коју су нас прелетали. Било је поражавајуће и застрашујуће. Најгора ствар коју сам икада видео“, причао је Новак пре неколико година Џеју Шетију, британском новинару.
Није крио Новак да ће увек носити ожиљке:
„На почетку сам осетио оно што је и већина нашег народа – желео сам освету. Ко су они да бомбардују невине људе? Шта се дешава? Имао сам 12 година и сећам се да сам се на дан рођендана крио у склоништима и да су нам рекли да ћемо се, после недељу, две скривања, вратити нормалном животу и то је било то. Да нас неће занимати шта ће се десити јер, ако нас погоде, шта ми ту можемо? Тако да, сећам се да сам 12. рођендан провео са пријатељима играјући тенис. Тада нисмо ишли у школу, тако да је то било супер! Певали су ми рођенданску песму, а ја се јасно сећам слике авиона који свугде испуштају бомбе. Било је ужасавајуће, али сам се у исто време осећао као да одрастам и у томе су ми доста помогли родитељи“, испричао је Ђоковић.
Извор: Курир/Мондо
