У манастиру Куманица, Божју помоћ осим православник вероисповедника, траже и муслимани. Чувен је по многим исцелитељским чудима која су се у њему догодила, због чега су га људи назвали – српским Острогом.
Манастир Куманица многи називају српским Острогом, а честе су полемике око тога да ли он припада Србији или Црној Гори, с обзиром на то да се налази на самој граници двеју земаља.
Међутим, иако раздор око овог светог места не јењава годинама, манастир Куманица је надалеко чувен по исцелитељским чудима која су се догодила у њему, али и по томе што се у њему моле и народи који нису православне вере. Ипак, ваљало би пре тих “чуда“, написати нешто мало о његовој историји, која је такође интригантна, јер се заснива на претпоставкама.
Тако према једној легенди, српски велможа, који је бежао од Турака, своју имовину, која је била богата, оставио је својим кумовина који су касније саградили манастир Куманицу. Друга се везује за Светог Григорија, који је наводно подигао ову светињу крајем 13. и почетком 14. века, а чије мошти почивају у Куманици. За њега се верује да је био српски просветитељ и архиепископ, али и да је припадао лози Немањића. Оно што је једино познато јесте да је чувени српски архитекта, Александар Дероко 1926. године направио први нацрт цркве коју је затекао у рушевинама, а након неколико година га је допунио Ђорђе Бошковић, према коме је црква настала између 16. и 17. века.
Вратимо се на занимљивости везане за манастир Куманица. Према причи народа, која се вековима преноси с колена на колено, у овом манастиру наводно почивају мошти Светог Саве, мада овај податак никада није званично потврђен. Они верују и да се у Београду на Врачару налазе мошти неког другог свеца. Најинтригантније приче везане за овај манастир су, наравно, исцелитељске моћи, а о њима нам је причала Тања, која је недавно посетила ово свето место.
– Куманица је веома мали манастир, али се у њему осети потпуни мир. Мир који не може да се опише речима. Неколико пута сам га посетила, и осећај је увек исти – каже нам Тања, која нам је пренела приче о исцељењу, а које јој је испричала монахиња из овог манастира. Постоји неколико прича, а почеле су када је једна девојка, која је била непокретна, преноћила у манастиру. Сутрадан је уследило чудо – она је проходала!
Непокретна преноћила на рушевинама, ујутру проходала
– Реч је о младој девојци, муслиманске вероисповести из Бијелог Поља. Била је парализована и њу је родбина донела на носилима. Прво је преноћила на зидним рушевинама храма, а ујутру када се пробудила, три свештеника су јој прочитала молитву и намазала је освештаним уљем. Након тога, она се придигла на ноге – прича Тања, и потврђује да се осим “Помози Боже”, у овом манастиру често чује и “Иншалах”.
Чудотворно оздрављење малог Радета (6)
Осим ове приче, постоји и једна о пастиру Радету Љуићу из Гранчарева, који се разболео са шест година, када је чувао овце. Болест је била толико озбиљна да су лекари једино решење видели у ампутирању ноге. Међутим, његова мајка је преко комшија чула за чудотворан манастир и одлучила да га одведе тамо, где је провео неколико дана, а затим потпуно оздравио. Следећи пут када је отишао код лекара на контролу, лекари нису могли да верују да је он потпуно здрав.
Ко нема децу, овде долази да моли Бога за потомство
Међутим, овде није крај причама о чудотворним делима овог манастира. Многи парови, који имају проблем са плодношћу, када прође пост, долазе у Куманицу, где им се читају молитве. Оно што је интересантно, сваки пар након ишчитаних молитви је после скоро девет месеци добио бебу.
– Куманица је веома мали манастир, али се у њему осети потпуни мир. Мир који не може да се опише речима. Неколико пута сам га посетила, и осећај је увек исти – каже нам Тања, која нам је пренела приче о исцељењу, а које јој је испричала монахиња из овог манастира. Постоји неколико прича, а почеле су када је једна девојка, која је била непокретна, преноћила у манастиру. Сутрадан је уследило чудо – она је проходала!
Како је Тањи испричала монахиња, прича о извесном Милану Шебеку је несвакидашња. Он је већ увелико загазио у девету деценију живота, и поред тога што му је кућа од манастира удаљена три сата, а до ње се долази кроз стрме литице и козје стазе, он није желео да пропусти, а да недељом или када је неки празник не дође до Куманице и захвали се Богу.
– Према њеној причи, када је био тек на почетку двадесетих година, потпуно је ослепео и имао неиздрживе болове. Ниједан лекар није могао да му помогне, а због јачине болова, у једном моменту је пожелео да изврши самоубиство. У последњем моменту га је спречио комшија који га је одвео у манастир – прича Тања, па додаје:
– Кажу да му је свештеник ишчитао молитву, ставио му књигу у руке и затражио да нешто прочита. На његову констатацију да не види, он му је само одговорио: “Видећеш, Милане”. И тако и би. Милан је прогледао. Чудима никад краја.
Манастир Куманица требало је да буде срушен у време када се градила пруга Београд-Бар. Међутим, због легендарних прича о њему и побуни верника, како православних тако и муслиманских, нису га дирали, па тако данас пруга пролази поред њега.
Извор: Београд.ин
