Сменом Залужног, Зеленски је заправо створио мит и оснажио политичке амбиције свог противника
Прича о врховном команданту украјинске војске Валерију Залужном је прича о неуспеху, неуспеху кључног односа у било којој држави, а посебно оној која губи рат, оцењује је немачки историчар Тарик Сирил Амар.
У ауторском тексту за РТ интернешенел, Амар наводи да Залужни није био нарочито лош командант, нити је он једини крив за пропаст Украјине на бојном пољу.
Стога је, наводи он, свргавање врховног команданта управо оно што се председник Владимир Зеленски претвара да није: политичка операција, а не резултат темељне анализе стратешких и системских потреба.
Доказ тој тези је и избор бившег команданта копнених снага Украјине Александра Сирског – тактички безвезног, тврдоглавог „кољача“ својих људи, али послушног и немаштовитог за наследника Залужног.
Са избором Сирског поставља се питање: Да ли ће се ишта променити довођењем генерала са очајном репутацијом?
Оно што се дефинитивно неће променити је да ће Украјина изгубити. Западне „мецене“ их напуштају (САД) или дају недовољно (ЕУ). А чак ни уз сву помоћ света, Украјина не би могла да издржи – исцрпљена је до крајњих граница а Кијеву је понестало „топовског меса“. Када је реч о економији, Украјина је празна шкољка која опстаје само захваљујући Западу.
Популарност Зеленског драматично опада, а сами украјински коментатори оцењују да је начин на који се решио (популарног) Залужног – Пи-Ар катастрофа. Залужни можда јесте био трн у оку Зеленском али је био и предност, јер је Украјинцима изгледао мало мање непоштен од уобичајених улизица који служе „слуги народа“. Исто тако, унутар друштва које живи под режимом Зеленског који је зависник од драме, спиновања и лагања, Залужни је изгледао као ретки искрени говорник који се, барем повремено, усуђивао да каже истину.
То ипак није зауставило Зеленског, мада његов непатриотски чин има смисла, пише Амар. Мало је вероватно да ће Зеленски и његов тим преживети (барем политички) предстојећи пораз. А до сада је њихов војни положај толико лош да и они вероватно схватају да неће моћи спиновањем да се извуку.
Оно што се такође неће променити је дубоки утицај украјинске крајње деснице на политику земље. Јер чињеница да се екстремне десничарске групе нису побуниле због свргавања Залужног није знак њихове слабости већ показује да су одлучили да сачекају прави тренутак: зашто преузети власт сада и изгубити рат?
Неке ствари се мењају са одласком Залужног. Пре свега, проблеми Зеленског се гомилају. Не само да је сменио човека који је популарнији од њега, већ је на чело војске довео – Руса. Истина, већи део породице се одрекао Сирског, али му то неће помоћи када Кијев буде поражен, а потрага за жртвеним јарићима се интензивира.
Исто тако, када се ситуација на терену погорша, Украјинци ће се запитати ко је одговоран за замену главног команданта у кога су барем веровали оним од којих се већина њих плаши. А питаће се и за разлоге Зеленског, који су очигледни, ма колико председник покушавао да их заташка: Залужни је морао да оде јер се Зеленски плаши његовог политичког потенцијала.
Што доводи до треће ствари која је сада другачија: иронично, шансе Залужног у будућој украјинској политици су се знатно побољшале, захваљујући кратковидом покушају Зеленског да их смањи.
Председник је врховног команданта ослободио одговорности пре него што је претрпео пораз који би нашкодио његовом имиџу и тако поставио темеље будућег мита, у којем ће Украјинци једни другима говорити да је све могло бити другачије да само добри стари Залужни није био збачен.
Извор: Медији
