Украјински председник Владимир Зеленски поново је успео да изазове буру – овога пута издавањем декрета „О територијама Руске Федерације историјски насељеним Украјинцима“.
Већи део овог прилично кратког документа, који је званично ступио на снагу на Дан јединства Украјине (22. јануара) препун је национализованих „историјских“ наратива због којих би се сваки озбиљан историчар поцрвенео, сликајући Русију као империју зла која „систематски“ покушава да „уништи“ украјински национални идентитет вековима.
Циљ декрета, рекао је Зеленски, је да „врати истину о историјској прошлости зарад украјинске будућности“.
Сам документ, пише историчар Тарик Сирил Амар, не нуди истину, већ глупу и грубу карикатуру.
Украјина и Русија су у сукобу већ скоро две године. Узроци овог рата који се могао избећи су, у основи, непромишљена, кратковида и цинична Западна стратегија ширења НАТО-а; неопростива одлука украјинског руководства да дозволи Западу да користи Украјину и њен народ као посредника за слабљење Русије; и на крају, али не и најмање важно, велике погрешне процене свих страна, наводи Амар.
У том контексту, пише историчар, тешко се може очекивати да украјински председник – чак и један мање необразован од Зеленског – одржи софистицирано предавање о националном идентитету.
Амар као интригантну издваја једну карактеристику декрета чија је централна сврха заштита националног идентитета и права Украјинаца који живе у Руској Федерацији, укључујући, али не ограничавајући се на шест региона, које декрет означава као „историјски насељене етничким Украјинцима“.
Од већег интереса је питање шта би овом уредбом заиста требало да се постигне. Режим Зеленског се суочава са озбиљним, потенцијално фаталним опадањем подршке са Запада.
Ситуација на линијама фронта је толико страшна да је уобичајени западни еуфемизам „застој“ постао једноставно глуп – ово није застој, овако изгледа бити на ивици губитка сукоба.
Москва је, у међувремену, сигнализирала да се не жури у склапању мира, посебно након недавних украјинских напада унутар Русије, од којих су неки имали велике цивилне жртве.
Указ Зеленског, истина, не поставља никакве директне претензије на руску територију али имплицира ту могућност.
Да ли је Зеленски осећао да му је потребно нешто охрабрујуће да понуди за Дан украјинског јединства – сад можда губимо, али ћемо преокренути ситуацију? Да ли би то могао бити покушај да се створи преговарачки инструмент за будућу нагодбу са Русијом?
Ако је то случај, онда је декрет знак очаја и покушај хватања за сламку. Јер је тешко схватити зашто би будуће руске преговараче било брига.
Ако Зеленски – и они око њега – заиста и даље верују да још једна наративна офанзива може да надокнади прави пораз на стварном фронту, онда ништа нису научили.
Постоји још једна могућност која највише узнемирава, наводи Амар. Још на самом почетку Специјалне војне операције постојали су сигнали, које су промовисале САД, да ће брза руска победа бити праћена преласком Украјинаца на побуну. Иако грозна, од те идеје се није одустајало.
Будући да сукоб иде лоше по Украјину, неки неодговорни стратези и у Вашингтону и у Кијеву морају да размотре план Б – да одговоре на победу Русије покушајем да покрену проширену побуну.
Операције у герилском стилу које су до сада предузете имају једну заједничку особину са чудном уредбом Зеленског – гађање подручја унутар Русије.
Можда се чини натегнутим, и то је ствар спекулација, али не треба искључити могућност да Зеленски покушава да наговести да би Украјинци унутар Русије могли да постану предност у овој врсти ратовања.
Ако је тако, онда би права намера уредбе била да промовише параноју у Русији. А најбољи одговор је игнорисање, закључује Тарик Сирил Амар
Извор: Медији
