Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало одмори и огреје, а нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све супротно
Никада не знамо у ком облику Исус Христ долази да нас посети и искуша. У овој кући је Христ боравио на велики празник – уочи и на дан свога Рождества, у телу убогог просјака.
“Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.
Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом, желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се са поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу, а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити иконе, бадњак и све нас, а потом ће однети тамјан да окади стоку и све друге просторије.
По завршеној молитви целиваћемо иконе и Бадњак, а потом поседати на сламу. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија. Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полу-смрзнут.
Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали, а он је све ћутећи подносио.
“Откуд сад њега нађе?” Почех да негодујем, “зар да нам поквари расположење?!”
“Ех, ђецо моја, ћутите!” рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали.
“Чујем кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим које то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно није јео”.
Ми смо ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу, за нас треба да буде свето.
Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало одмори и огреје, а нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све супротно.
Прво је просјака ставила ближе слами, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек када је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама Божићковати, а после нека пође кад жели.
Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у сан. Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остало је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.
Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легла. Већ је била припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела, Маја је даривала Рабаса. Рекла да је он положајник, јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене.
Маја му спреми у торбу хране и испрати га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: “Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу”.
Маја одговори: “Што се ти буниш? Ти ниси ни бринуо о њему, него ја”. И додаде: “Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: Све што учинисте једном од најмањих, Мени учинисте.”
(Према запису свештеника Милуна С. Костића)
Извор: BastaBalkana.com
