Међу народима Балкана Хрвати и Срби имају највеће присуство словенског генетског кода, према студији „Генетичка историја Балкана од римске границе до сеобе Словена“, која је управо објављена у престижном часопису „Целл“.
Више од 70 научника, од којих више од 30 из Хрватске, било је укључено у ово мултидисциплинарно истраживање које су водили Институт за еволуциону биологију у Шпанији, Универзитет Западни Онтарио и Универзитет Харвард.
Археолози, антрополози, генетичари и историчари реконструисали су и анализирали комплетне геномске податке 146 древних људи ископаних првенствено у Хрватској и Србији.
Тако су реконструисали геномску историју Балканског полуострва током првог миленијума нове ере. У истраживању је коришћено укупно 58 узорака са неколико античких и средњовековних локалитета у Хрватској, а њихово прикупљање за потребе античке ДНК анализе координирали су научници Института за антропологију у Загребу (ИНАНТРО), који су имали врло успешна сарадњу са професором Дејвидом Рајхом са Универзитета Харвард.
Биолошки докази
– Студија се фокусирала на период римског освајања и владавине овим просторима, отприлике од 1. до 400. године, и период сеобе народа и раног средњег века, око 400. до 900. године, тако да је велика већина узорака из тог периода. Ови узорци потичу из урбаних центара из римског доба као што су Задар, Виминацијум или Костолац у Србији, Сисак, Осијек и Ниш, али и из мањих сеоских заједница које су преовлађивале током раног средњег века, на пример Бојна, Нуштар, Јагодњак итд. Али, неколико узорака је и „млађих“, а хронолошки најмлађи појединци потичу из Лепенског вира у Србији из 15./16. века. века и из Косиња у Лици из 17/18 века – рекао је један од коаутора студије, др Марио Новак са Института за антропологију.
Након што је Рим освојио Балкан, ова погранична област је претворена у раскрсницу која ће на крају изнедрити 26 римских царева, укључујући Константина Великог који је преместио престоницу Царства на Источни Балкан када је основао град Константинопољ.
Тимска анализа античке ДНК показује да је током периода римске владавине на овим просторима постојао велики демографски допринос људи анадолског порекла који су оставили дугорочан генетски траг на Балкану. Римско царство је трајно изгубило контролу над Балканом у 6. веку, а студија открива каснији масовни долазак на ово подручје појединаца генетски сличних модерним словенским говорним популацијама источне Европе. Њихов генетски отисак чини 30-60 одсто порекла данашњих балканских народа, што представља једну од највећих трајних демографских промена било где у Европи у раном средњем веку.
– Ово је заправо једна врста пилот студије, јер ће у блиској будућности, под руководством Универзитета Харвард, бити објављене много веће студије које се баве овом темом, односно генетском историјом савремених становника Југоисточне Европе и Словена уопште. Овим истраживањем добили смо непобитне биолошке доказе о масовном насељавању појединаца и заједница које говоре словенским језицима током раног средњег века на Балкану, па све до Грчке и Егејских острва, и да је највећи део генетског наслеђа савременог становници ових крајева могу се везати управо за ове миграције. Словенска генетика, према садашњем стању истражености, чини 50-60 одсто генетске баштине Хрвата и Срба, а што се јужније иде тај број се смањује. Међутим, важно је нагласити да наше генетско наслеђе обухвата добар део генетског материјала првобитних становника ових простора, од популација бронзаног и гвозденог доба до римских досељеника са различитих подручја Римског царства – објаснио је Новак.
Мобилност људи
Студија у „Целлу“ наглашава космополитизам римске војне границе и дугорочне последице миграција које су пратиле слом римске контроле над тим подручјем. Древни ДНК открива да је, упркос границама модерних националних држава, становништво Балкана било обликовано заједничким демографским процесима.
– У овом истраживању потврђено је присуство неколико људи који су дошли из удаљених крајева, односно Африке, а живели и умрли овде за време римске владавине. Једна таква особа је одрастао човек из Виминације који потиче из подсахарске Африке, вероватно из Судана, ван граница Римског царства. Умро је у 2. веку нове ере и сахрањен је са уљаном лампом која представља иконографију орла повезаног са Јупитером, једним од најважнијих римских богова. Још једна особа афричког порекла забележена је у Задру, римској колонији Иадер. Он је млађи човек из 2. или 3. века који потиче из северне Африке, вероватно једне од римских провинција попут Египта, Киренаике или Триполитаније. Ово није једини пример у Задру, који говори о мобилности тадашњег народа и ефикасности римског путног система, као и о значају Задра као трговачке луке у којој су живели појединци из читавог Царства – нагласио је. Новак.
Извор: Јутарњи лист
