У традицији српског православног народа сачуван је обичај који нас издваја из целог хришћанског света – слављење крсног имена. Овај празник, који је Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, је Свети Сава уврстио у православне обичаје, а званично је ушао у канон захваљујући митрополиту београдском Михаилу 1862. године.
Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.
И мада постоје строга правила када је у питању ова значајна светковима, многи верници још увек не успевају да разлуче народне обичаје од православног канона, те се зато јављају многе недоумице – прописује ли црква овај или онај обичај, како је треба припремати, те и да ли се и шта треба радити у дане пре и на дан славе. Данас решавамо недоумицу везану за петак пред славу који се у многим деловима Србије назива петка пред славу и сматра се даном када никакве послове не треба обављати како не бисмо увредили нашег свеца заштитиника.
Да ли је петак пред славу део црквеног канона данас нам открива протојереј-ставрофор Душан Колунџић. Отац Душан објашњава да поред недеља које су све „нерадне“, има и 30 заповедних празника, који се у календарима штампају црвеним словима, те шта како се третирају дани који претходе и следе:
– Српска православна црква, поред недеља које су све ‘нерадне’, има и 30 заповедних празника, који се у календарима штампају црвеним словима. То су, да тако кажемо, ‘нерадни дани’. Али, како се ти ‘недарни дани’ проведе, јасно је изражено у Првој црквеној заповести, која гласи: ‘Молити се Богу и учествовати у Служби Божјој (Светој литургији) , сваке недеље и празника’. Дакле, не нерадно, већ потпуно активно, треба обележавати и проводити ове заповедне празнике, учешћем у Светој литургији и другим активностима Цркве, мисионарским, добротворним…
– Српска православна црква је те заповедне празнике, углавном, обезбедила још за време Аустроугарске монархије, као Карловачка митрополија СПЦ, да би касније били додати још неки празници (Свети Ћирило и Методије, Видовдан, Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски). Ето, то су искључиво заповедни празници, обавезни у целој Српској православној цркви. Сем ових, општеобавезних, постоје и локални заповедни празници, а то су Храмовни празници (славе) у појединим парохијама, па и заветни дани, у селима и градовима, а које је одобрила епархијска власт и који имају значај за само та подручја.
– Народни обичаји имају извесне садржаје, који имају значај у једном одређеном крају или селу, нису од Цркве одобрени и немају опште обавезујући карактер. Што се тиче одређених петака, у току године, они у народним обичајима имају искључиво обевезу поста. Међутим, пошто су среда и петак, у току целе године (сем тзв. трапавих седмица), обавезни дани поста за све вернике, то и неких 12 ‘строго посних петака’, које обичајно право износи, не могу бити од Цркве прихваћено правило.
– У тих 12 петака се у току лета помињу петак пред Ивањдан, Петровдан и Преображење. У сваком случају, ниједан петак уочи недеље или заповедног празника, не може се сматрати ‘нерадним’, али ни ‘строго посним’, јер то црквеним правилима (типиком) није предвиђено ни одређено. Уосталом, ако је некоме стало да поштује неки петак, зашто не би у тај дан удвостручио рад, како за себе, тако и за ближње своје, а не да га прославља ‘нерадно’, да ленчари. Црква благосиља рад, а осуђује нерад, лењост
Извор: Srbija Danas
