БЕОГРАД – Генерал Јован Милановић је успео да успостави редован и ванредно ефикасан обавештајни рад, и управо због тога што је располагао квалитетним информацијама, међу првима је схватио у којем правцу се догађаји крећу и да ће агресија на СР Југославију бити крајњи епилог.
У директним контактима и преко информатора уверио се у то колико је западна пропаганда затровала и високе личности у НАТО институцијама.
Иако су били на високим функцијама, чак ни они нису знали праву истину. Одлучио да то њихово схватање догађаја на КиМ покуша да промени или да бар изазове сумњу у западну „истину“. Била је то нова акција у склопу његове обавештајне операције, која је имала за циљ да изазове дилеме и сукобе мишљења војних и цивилних личности из различитих земаља Алијансе, пре свега у Команди НАТО пакта, објавиле су Новости.
Проценио је да би то могло ометати доношење коначне одлуке, трагичне за његову државу, а постојао је трачак наде да би се од агресије могло одустати.
Паралелно с тим, акција је била смишљена и због тога да сазнавањем праве истине број потенцијалних квалитетних информатора буде повећан, а обавештајна мрежа којом је управљао проширена. На тај начин не би само констатовао стање, него створио шансу да преко припремљених информатора покуша да утиче на доношење одлука. Тако је генерал Милановић новом идејом коју је претворио у акцију, са својом обавештајном операцијом ушао у виши степен обавештајног рада који је својствен само најмоћнијим и најјачим обавештајним службама – оне су довољно моћне да након што констатују стање које истражују, ако је за њих неповољно, одмах крену у противакцију како би ствари окренуле у своју корист.
Ко је француски обавештајац који се жртвовао због Србије и због ње и робијао
Пјер Анри Бинел (франц. Пиерре-Хенри Бунел, 7. јул 1952.) француски је публициста и бивши обавештајни мајор Француске армије. Обављао је дужност шефа кабинета предводника француске делегације при НАТО у Бриселу, када је 1. октобра 1998. године предао генералу Јовану Милановићу планове НАТО за бомбардовање СР Југославије, што је довело до тога да ова интервенција буде одложена за готово шест месеци. Бинел је због овог поступка осуђен на 5 година затвора.
Након завршене Војне академије Сен-Сир 1973. године, ступио је француску војску. Учествовао је у мисијама у Саудијској Арабији 1990. године.
Крајем 1998. године, када је члан француске делегације НАТО војном комитету при генералштабу у Бриселу, признао је да је важна документа предао српском официру, након чега је оптужен за издају. Признао је да је ова документа предао од јула до октобра 1998. године генералу Јовану Милановићу. Документа су показивала будуће ударе на СРЈ током сукоба на Косову. Док су новине наводно говориле о просрпским везама у француској војсци, он се бранио изјавивши да је радио по налогу француске обавештајне службе како би показао српским официрима да је опасност од бомбардовања реална; касније је променио исказ и тврдио да је то што је радио чинио из мржње према САД.
Дана 15. децембра 2001. осуђен је у војном суду на губитак чина и затворску казну од 5 година. Из затвора је пуштен у пролеће 2002. године.
У септембру 2013. године председник Србије Томислав Николић га је одликовао златном Медаљом за храброст „Милош Обилић“. Медаљу је добио за испољену храброст и дело личног херојства – као члан француске делегације НАТО-а при Генералштабу у Бриселу, предао је српском војном лицу поверљива документа о потенцијалним циљевима за бомбардовање Србије и због тога је осуђен на казну затвора од пет година, може се прочитати на Википедији.
Добро се припремио и за западне личности пронашао веома уверљиве изворе информација – посебно студију у којој се истраживање нашег Института за геостратешка истраживања позива искључиво на стране ауторе, највише на немачке – везано за КиМ, а које нико није могао игнорисати, нити тврдити да су нетачни или лажирани.
Циљ му је био да поремети реализацију планова агресије на СРЈ а у крајњој линији и да је спречи. Преко својих извора знао је за дубоке поделе у НАТО по питању агресије на СР Југославију, које су обманама, лажима, претњама и притисцима контролисали „јастребови“ Алијансе.
Прави 007 међу српским војним обавештајцима: генерал Миловановић
Идеја је била да се тај антагонизам продуби и изазову свађе и поделе које би ометале доношење одлука већ приликом прављења планова о покретању агресије, и тако принудиле Команду НАТО да одустане од агресије. Акција јесте била крајње рискантна по његову безбедност и за безбедност саме обавештајне операције, али ако сагледамо крајњи циљ, било је вредно тог ризика. У вези са тим Милановић каже:
„Одлучио сам да направим „хаос“у НАТО. Направио сам списак потенцијална 23 корисника, будућих читалаца ове студије. Набавио сам их и упутио на Главне и највише војне и политичке функционере у Савету НАТО. Један од корисника био је и француски генерал Вирот, шеф француске војне мисије у Војном комитету НАТО. Његов шеф кабинета, мајор Пјер Анри Бинел био је заинтригиран овом студијом, прочитао ју је и сугерисао генералу да је погледа, али му ју је успут и препричао.
Обојица су били противници америчке политике у НАТО, а Француска се није слагала ни са плановима за агресију на СРЈ.
Бинел је, иначе, био у француском контитенту УНПРОФОР у БиХ, и касније када смо успоставили контакт рекао ми је да је добро спознао неправде које се воде против српског народа.
Генерал Вирот је искористио једну седницу Војног комитета да затражи да се о тој студији „неформално“ продискутује. Понудио ју је колегама, али нису знали међу собом да су је скоро сви добили. Реакција је била жестока, а нарочито је немачки генерал Клаус Науман, тада главнокомандујући у Војном комитету, покушао студију да прогласи „српском пропагандом и да службе безбедности треба да прибаве информацију о том српском дипломати“.
Француз му се супротставио аргументима да су кључни извори за израду студије немачки аутори. Потом су се и неки други генерали окренули против Немца. Међусобно поверење је било веома пољуљано, ако је уопште и постојало.“
Милановић је неоспорно направио пометњу, коју је преко својих извора сазнања могао да прати, а и из ње је проистекла изузетна оперативна корист – сазнао је које се високе личности искрено супротстављају агресији и то су за њега били потенцијални будући извори сазнања у обавештајној мрежи (наравно, уз опсежна додатна истраживања и разрађен план наступања према свакој особи појединачно).
И, упознали смо се. У српском ресторану, близу НАТО: Након друге шљивовице ништа више у НАТО није била тајна
Начин увлачења Бинела у обавештајну мрежу „Олимпик“ најбоље појашњава Милановићева лежерна и неформална прича:
„Добивши информације о вербалном сукобу на седници Војног комитета одлучио сам да успоставим лични контакт са француским генералом Виротом. Прихватио је, али контакт је одложен дан раније пре договореног термина због његовог неодложног пута у Париз.
Његов шеф кабинета, мајор Пјер Анри Бинел био је задужен да ме обавести о одлагању сусрета. Наш разговор на ту тему био је телефонски. Међутим, обојица смо изразили жељу да се међусобно упознамо. Једно `обавештајно` познанство више не може да штети. Он је, вероватно, само био мало више радозналији, имајући у виду да сам Србин, желео је да покаже своју наклоност према српском народу, али и да ми пренесе аутентичну причу о сукобу изазваном геополитичком студијом о Косову и Метохији.
Можда, кажем, можда је хтео и мало да „провежба“ своја искуства из обавештајних акција којеје водио на простору Африке и Азије. Какав изазов за обојицу! Ја сам, долазећи са дужности шефа кабинета начелника Генералштаба, био свестан тога шта све има у главама људи тих профила. Све саме тајне о тајнама.
И, упознали смо се. У српском ресторану, близу НАТО. Договор, да његов шеф не сазна да смо му појели роштиљ, којег сви натовци обожавају код Аце, у ресторану „Виноград“.
Наравно, попијена је шумадијска шљивовица, по Ацином рецепту „кућа части“. Након друге, коју нико није одбио, ништа више у НАТО није била тајна. Они ујутро једу житарице, а шумадијска препеченица им „легне“ на гладну душу. Бинел је на почетку био веома радознао, али ништа о мени истинито није сазнао. Уосталом, као и сви други.“
Без подметнуте студије ових дискусија, расправа и свађа не би било и истраживање високих личности институција НАТО било би много теже. Наравно, и за наше државно и војно руководство биле су то веома важне информације. Много је лакше дефинисати и креирати међудржавну политику уколико знамо ко нам је бар искрено наклоњен, иако нас због политичких разлога и притисака на међународној сцени не подржава јавно.
Тако знамо ко је у дилеми и ко би евентуално, макар у неким конкретним ситуацијама крајње суровости албанских терориста могао да буде објективан.
Разумљиво Милановић је, о ефектима „убацивања“ студије у институције НАТО пакта известио Београд, који је тако добио какву-такву прилику за политичку и дипломатску офанзиву која би користила ефекте неслагања по питању догађаја на Косову и Метохији.
Све расправе и одлуке са седница Алијансе строго су поверљиве и владало је мишљење да Београд и Србија о томе не знају ништа, осим онога што може да изађе у јавност преко њихових званичних служби у виду јавних саопштења или појединачних изјава за медије високих личности. Схватио је да ту ништа више не може учинити осим да преко извора сазнања „долива уље на ватру“ и да ради на проширењу обавештајне мреже на основу могућности које му је пружила Студија о Косову и Метохији.
Ко су били прави НАТО јастребови
Захваљујући Студији нашег Института за геостратешка истраживања о КиМ, Јован Милановић долази до податак ко су прави „јастребови“ НАТО који никада неће променити свој антисрпски став иако су знали праву истину, и ко су њихови ситни сателити у нашем окружењу којима је био циљ само да се што више додворе великим западним силама.
Извор: Курир.рс/Новости/Љубан Каран и Илија Кајтез
