Бог је светлост. Он живи у светлости неприступачној. Христос је „Сунце правде“. Он је и „тиха светлост“, и „незалазна светлост“.
У Цркви и у кући се пред молитву пали кандило које гори током литургије и молитве. Многи верници се питају зашто се то пали кандило пред иконом, која је сврха кандила и које значење има упаљено кандило пред иконом Исуса Христа, Богородице или светитеља коме се молимо. Текст Светог Владике Николаја Велимировића о значају кандила у кући верника.
Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи: синови светлости.
Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дела.
Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.
Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.
Поред наведене символике, светлост коју даје свећа или упаљено кандило означава и светлост новозаветног, еванђелског учења, која нам осветљава животне путеве и стазе у овоме животу. Са светлошћу, упаљена свећа одаје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свећу палимо.
Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.
Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.
Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.
Уз то, паљење свећа и кандила јесте и материјална жртва (кошта то) која удружена са искреном и топлом молитвом има велики значај пред Богом.
Но, коме и када треба да се пале свеће и кандила? Немогуће је набројати све случајеве када то православни хришћанин чини, као што беше и у вези крснога знака. Па ипак, свеће се углавном пале у храмовима, када лично присуствујемо црквеним богослужењима, особито за време свете Литургије.
Паљење свећа (и кандила) обично прати молитва Богу за здравље, спасење и напредак у духовном животу било нас самих или наших живих сродника и пријатеља, било молитва за упокојење душа наших драгих покојника. Ако се има могућности и средстава, онда се за сваку особу упали по једна (омања) свећа, ако се то не може, онда се уз једну свећу могу поменути многа имена било живих, било упокојених.
Свеће (и кандила) се пале и у спомен појединих Светитеља и Угодника Божјих, којима ми уз свећу упућујемо наше молитве, просећи њихово молитвено заступништво пред Творцем нашим и Богом, или пак њихову помоћ и заштиту у искушењима и невољама којима смо изложени.
Но паљење свећа у храмовима не треба вршити нападно и у појединим моментима када се обављају најсветије радње (за време читања Еванђеља, Великог Входа, Канона Евхаристије, Причешћа). Нека нас наша ревност доведе у храм пре почетка богослужења, па мирно и спокојно обавимо своје духовне потребе паљења свећа и личне молитве, а за време богослужења будимо пажљиви и не ометајмо друге у молитви нашим кретањем по храму и гурањем напред да бисмо свеће упалили.
Али нека нико не помисли да је паљење свећа (и то у великим количинама) нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо свеће и упалимо их онда избегавамо и у цркву да идемо. То је већ замка нечастивога, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свећу, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свећа. Свеће нису суштина, оне су само символ онога што се у нама догађа. Али ако наше унутрашње стање не изразимо путем символа, оно се тиме не умањује.
Извор: Ослобођење
