Као што се догодило након Пригожинове побуне, чини се да је Владимир Путин привремено изгубио контролу.
Неколико хиљада бесних мушкараца упало је 29. октобра на аеродром у Махачкали, главном граду Дагестана на претежно муслиманском северном Кавказу у Русији, известио је Фајненшел тајмс.
Тражили су Јевреје за које се веровало да су стигли из Израела. Полиција није деловала, слично као током неуспеле побуне Јевгенија Пригожина у јуну. У другом дагестанском граду, Хасавјурту, руља је тражила јеврејске избеглице наводно смештене у локалним хотелима.
У Карачајево-Черкезији демонстранти су тражили депортацију свих Јевреја из републике. У Наљчику, такође на Северном Кавказу, запаљен је јеврејски културни центар у изградњи, а по зидовима су исписани антисемитски графити.
Као што се догодило након Пригожинове побуне, чини се да је Владимир Путин привремено изгубио контролу. Овога пута то се догодило на Кавказу, где је Путинов успон на власт почео немилосрдним војним походима. У оба случаја објашњење је исто: ентузијасти покушавају да помогну влади да одлучније спроводи своју политику, онако како је тумачи.
Са Вагнеровом групом то је значило да се пуном снагом бори против Украјине. Са дагестанском мафијом, то је значило отворену подршку Палестинцима у инат Западу и Израелу. Актуелни рат на Блиском истоку није први током Путинове дуге владавине, али су последице другачије. Разлог лежи у суштински измењеној спољној и унутрашњој политици Русије.
После 11. септембра, Путин је био први страни лидер који је позвао свог америчког колегу Џорџа В. Буша да му изрази саучешће. Двадесет две године касније, после напада Хамаса на Израел, Путин је био опрезан, чак и двосмислен у речима, иако се Израел није придружио западним санкцијама Русији и ограничио је помоћ Украјину. Један од разлога је тај што је рат против Украјине толико променио Русију да има другачији приступ арапско-израелском сукобу и домаћем антисемитизму.
Оспоравајући право Украјине на постојање, Русија се понаша као арбитар и наследник совјетске и царске империје. Њихово наслеђе укључује пријатељства са арапским државама, усмерена против Израела и Запада, и незванични антисемитизам у совјетским институцијама који је обележавао домаће противнике у етничком и културном смислу. О погромима позног царског доба да и не говоримо.
У спољној политици, ово наслеђе се огледа у покушајима Кремља да окупи земље против светског поретка под заставом антизападњаштва и антиимперијализма. Унутар Русије, критичаре рата, од којих су многи отишли у иностранство, укључујући Израел, означава као недовољно патриотске. Кремљ сматра да обични људи у Русији и иностранству имају природно непријатељство према либералима, хомосексуалцима, интелектуалцима и политичкој, културној и финансијској елити, као и да су прожети извесним антисемитизмом.
Након неуспеха руског блицкриг напада на Украјину почетком 2022. године, Кремљ је био опседнут идејом о отварању другог фронта. Прошле зиме, покушао је фронтом плина ка Европи, и фронтом житарица, подгревајући страх од глобалне несташице хране и миграцијске кризе.
Надао се да ће изазвати кризу око Тајвана или унутрашњих политичких проблема у САД. Сада када је отворен други фронт у рату између Израела и Хамаса, Москва се нада да ће Западу предложити нагодбу: „Помоћи ћемо вам да се извучете из нереда у Палестини, а ви нам помажете да учинимо исто у Украјини“. Ово објашњава посету делегације Хамаса Москви 26. октобра.
Међутим, доношење одлука у Русији је превише деградирано да би њени лидери искористили такве могућности. Заробљени су деструктивним емоцијама, опседнути притужбама и фиксирани на освету. Ово смањује њихову способност да играју конструктивну улогу на Блиском истоку. Водећи своју агресивну геополитичку игру, Кремљ је превидео последице код куће.
Извор: Мондо
