Под утицајем различитих политичких режима, борбе за опстанак и многим другим недаћама које су протеклих векова погодиле наш народ, многи нису обраћали пажњу на то које религијске ставове треба кориговати.
Будући да се разговори са свештеним лицима и монасима у великом броју породица своде на „пословне односе“, често се догађа да се многи религијски обичаји и црквена правила тумаче и практикују знањем које се у породици преносило са колена на колено. Ово су најчешће заблуде:
1. Постоје „мрсне“ и „посне“ славе
Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.
2. Славско жито се не спрема за „живе свеце“
Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и симболизује православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови“.
3. Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста
Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2.000 година дуга традиција цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва).
4. Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење
Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „…она ми даде са дрвета, те једох“ (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас имаслободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.
5. Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио
Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио.“ У православљу је најгори грех – неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.
6. Тако му је било суђено, таква му судбина…
Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано” човеку и што он не може да избегне,супротно православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.
7. Данас је црвено слово, не треба ништа радити
Истина је да црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради“црвеног слова“ (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.
8. Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим
Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је – добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора“ пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем православног начина живота.
9. Божић бата је особа
Истина је да је прави нагласак речи „бата“ заправо батâ, што је изведено од речи „бат“ (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју „брат“ и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака“, на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ –Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „деда мраз“, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.
Извор: Опанак
