Стари игуман је био милостив човек. Док неко почне да се жали да нешто нема, а он штагод има код њега, одмах да.
Једном дође неки из вароши, а кошуља му сва поцепана. Игуман узе своју чисту и закрпљену кошуљу (калуђерице су се баш биле намучиле да је лепо закрпе,јер онда није било тако ствари) узе ту своју кошуљу и даде је ономе човеку, који сав радостан оде.
Наљути се стара монахиња на игумана и рече:
-Е, па ћу да те питам сад. Очи ми испале да те окрпим. Сад више немаш кошуљу. А он рече:
-РУКА КОЈА ДАЈЕ, НЕЋЕ ДА ОСКУДЕВА. Монахиња га строго погледа и оде. Сутрадан после литургије, монахиња трчи код игумана у кухињу, где су се сви скупили на доручак и виче:
-Оче, ево нова кошуља на светињи за тебе. Неки донео. Баш је нова. Игуман је узе, и понови:
РУКА КОЈА ДАЈЕ, НЕЋЕ ДА ОСКУДЕВА.
Припремила мати Атанасија Рашић
