Ми смо биће од Господа даровано, али не умемо да живимо како треба и стварамо пакао у себи и око себе.
Владика Николај је причао како је један свештеник стално тражио премештај у друго место. На тај његов захтев владика Николај је одговорио: „Оче, драге воље бих те преместио где год хоћеш, али само кад ти не би самога себе тамо носио.“ Он још каже: „Ако човек сам себи не нашкоди, не може, па ни сам ђаво.“Нама је Господ све даровао и на нама је да будемо добри. Уколико ми обраћамо пажњу на негативне особине појединих људи који нам се обраћају, не можемо имати мира и покајања.
Зашто Господ наређује да непријатеље своје волимо? Није то ради њих, него ради нас. Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи — ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању.
Треба се ослободити од тога зла, избацити га као да ништа није било, опростити све. Управо због тога родитељи морају много да трпе у животу и у породици међу децом. Ми сад грдимо своју децу, а немамо право, јер их нисмо упутили на прави пут. Писала ми је једна лекарка писмо у коме каже: „Ја и муж, који је такође лекар, имамо једног сина. Син је већ троја кола упропастио, хвала Богу што је жив остао. Сад тражи да му опет купимо кола, а ми нисмо у материјалној могућности. Кад дођем с посла, он од мене и од оца насилно тражи паре. Шта да урадим, како да решим тај проблем?“
Ја сам јој, на то све, казао да никога за то кривити не може, јер је све њихова кривица. Имају једног сина и чинили су му све по пољи, још од малих ногу. Док је био мали, имао је мале прохтеве, сада је он већи и прохтеви су већи. Једино што им је преостало сада је да много љубави и пажње посвете своме сину, како би он дошао себи и схватио да му родитељи желе све најбоље. Другог начина нема. Видите како ми својим мислима и жељама можемо поправити свој живот, и живот ближњих, па вам желим да такви будете. Опростите, ја сам скренуо са праве теме која је била, али ето, оно што имам у себи, оно износим, јер свако износи оно што има у себи, и желим добро свом народу и целом свету, јер монаси су за то. Једном су ме питали шта значи бити монах великосхимник?
Одговор су добили од Пресвете Богородице: молитвеник за цео свет, онај ко се моли Господу да Господ спасе цео свет. Наша је дужност да се тако молимо, искрено за све, да Господ свима подари мир и радост. Хвала Богу због смирене, кротке и безазлене деце због које нам Господ и даје благостање. Хвала Богу наша је земља на умереној клими, па се све може производити. Предели у Сахари, Палестини, на Истоку добијају кишу само зими, али се они труде, а нама је Господ дао све добро и благочестиво па да будемо добри. У животу наша вера постепено расте, оно прво сазнање добијено од родитеља у дому, па се после уверавамо да Господ размишља о нама и не гледа ко је ко, него гледа на наше срце. Господ гледа на наше срце које Њему апсолутно припада.
Какве су ти мисли, такав ти је живот:
Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте – онда је у нама мир,јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас.
Извор: Београд.ин
