МОЛИТВЕ ЊЕНЕ ПУНЕ СУ СИЛЕ, МОЛИТВЕ МАЈКЕ СИНУ СУ МИЛЕ.
Положење ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду. За време цара Лава Великог (458- 471.), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама.
У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога Скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.
Тропар (глас 8):
Владичице приснодјево, покрове људи, ризу и појас пречистога твога тела, као силан омотач си дала граду твоме. И по бесеменом рођењу твоме остала си Дјева: Од тебе се и природа и време обнављају. Зато те молимо, да дарујеш мир граду твоме, и душама нашим велику милост.
Свети Јувеналије патријарх Јерусалимски. Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу биласамо једна природа, на име, божанска, без човечанске. После победе православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде св. Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на Саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију, да протера Теодосија и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. 38 година управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх, и у дубокој старости представи се Господу, 458 год. да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпи за истину. У време св. Јувеналија утврђено je празновање Божића 25 децембра.
Свети Фотије митрополит Московски. Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом 20 година. Упокојио се 1430 год. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.
У слави вечној она се блиста
И за нас моли Господа Христа.
Молитве њене пуне су силе,
Молитве Мајке Сину су миле.
Она све воли што Син њен створи,
Молитвом за све к’о свећа гори,
И свуда стигне да молбе чује,
Свуда да блажи где туга трује.
Име је њено сласт болеснима,
Име је њено бич демонима.
Крст и Марија где се призову,
Ту храброст дају и снагу нову.
Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.
РАСУЂИВАЊЕ
Свака справа, којом се људи хвастају као проналаском свога разума, у ствари је објављена Промислом Божјим; и свака пронађена справа има два своја назначења, једно физичко а друго духовно. И часовник је једна прекрасна справа; али он није пронађен да нам само показује време дана и ноћи него и да нас опомиње на смрт. То је његово духовно назначење. Кад мале сказаљке оптрче секунде и минуте, тада велика сказаљка достиже наредни час, и часовник откуцава. Тако ће и часовник живота нашег да откуца, када се изброје дани, и месеци, и године живота нашег.
Зато св. Тихон Задонски саветује сваког хришћанина да размишља:
1) како време нашег живота непрестано одлази;
2) како је немогуће повратити прошло време;
3) како прошло и будуће време није у нашој власти, него само оно које сад преживљујемо;
4) како је крај нашег живота непознат; како морамо бити готови за смрт сваки дан и сваки час и сваки минут;
5) како због тога морамо бити у непрестаном покајању;
6) како морамо свакога часа бити онако покајани и духом расположени како желимо бити на самртном часу.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам купину горећу на Хориву (II Мојс. 3), и то:
1. како купина гораше сва у пламену, али не сагореваше;
2. како и Пречиста Дева носећи у себи Богочовека Господа ношаше огањ божански, но не сагори од њега;
3. како и моју грешну душу огањ божанске благодати подмлађује, исцељује и осветљује.
БЕСЕДА
о кушању вере наше
Да се кушање ваше вјере много
вредније од злата пропадљивог, које
се куша огњем, нађе на хвалу и част
и славу, кад се покаже Исус Христос (II Пет. 1, 7).
Вера се наша, браћо, куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови: слабу ће веру ишчупати, јаку још више ојачати. Још су кушања као огањ у коме слама изгори а злато се очисти.
Наша се вера куша људским умовањима и вероватноћама. То су врло јаки и љути ветрови. Но ми им можемо одолети, ако се будемо држали речи Божје и ако на супрот оним умовањима будемо истицали науку вере Христове.
Још се вера наша куша страхом и стидом: страхом од људи, који гоне веру, и стидом од људи, који охоло презиру веру. И ово су јаки ветрови, којима морамо одолети, ако желимо живи остати. Како ћемо одолети? Страхом од Бога,који треба да је навек већи у души нашој од страха од људи; и стидом од апостола и светитеља и мученика, који се не постидеше своје вере пред царевима и кнезовима и мудрацима овога света.
Још се вера наша куша страдањем и бедом. То је огањ, у коме наша вера или има да сагори као слама или да се прекали као жежено злато. Овоме кушању одолећемо, ако се будемо сећали Христа распетог на крсту за нас, и толиких хиљада страдалника за веру, који стрпљењем све победише и изађоше из огња злато што се кроз векове сија међу ангелима и међу људима.
Још се наша вера куша смрћу, смрћу наших сродникаи пријатеља, и смрћу људском у опште. То је огањ љути, укоме је многи сагорео своју веру. Је ли смрт крај свега? Није, веруј; она је почетак свега; почетак новог, правог живота.
Веруј у Васкрсење Христово, и веруј у загробни живот, и веруј у опште васкрсење и Страшни Суд.
О Господе благи, утврди веру у нама и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај Велимировић, Пролог, 15
Припремио, Златко Перић
Извор: mojkutak.ovh
