Телевизијско лице Мирослав Лилић, који је имао каријеру дугу 43 године, је преминуо.
Мирослав Лилић у пензију је отишао 2009. године, али је ипак пратио што се догађа у телевизијском свету. Рођен је у Сиверићу 1944. године, први разред основне школе завршио у Београду.
„Моја мајка Љубица била је из Широког Бријега, а отац Мате из Сиверића. Отац је био министар рударства ФНРЈ и од 1949. смо становали у Скадарској 55 код кафане ‘Три шешира’, најразвиканије београдске биртије за лумпање“, рекао је једном приликом Лилић за Вечерњи лист.
Радио је у Југопластици, а седам је месеци провео радећи у складишту. Почетком 1965. године отишао је у Загреб, где се запослио на телевизији Загреб те релативно брзо постао водитељ Дневника па касније и главни уредник.
Лилић је био дугодишњи члан жирија Вечерњакове руже, најстарије и најважније медијске награде у Хрватској. 2011. године је објавио аутобиографју „Без цензуре“. Када је дошао на челно место Croatia Recordsa, хтео је да изда албум Марка Перковића Томпсона.
„Истина. Туђман је чуо његову песму ‘Бојна Чавоглаве’ и био је жестоко против те песме јер почиње са ‘За дом спремни’. Он је био велики противник тог поздрава и није га желио везати уз Домовински рат, а први Томпсонов албум с том песмом ионако је завршио у губицима. Шест година после, власник Цроатиа Рецордса била је Загребачка банка и ја морам да издам Томпсонов албум, а не могу јер је први био у губицима. Одлучујем да ћу га ипак издам, али у свим документима напишем да је реч о албуму Нине Бадрић“, рекао је својевремено Лилић.
Каријеру му је обележила чињеница да је њему припала дужност да прочита вест о смрти Јосипа Броза Тита. У 15.05х, у загребачком студију изговорио је: Умро је друг Тито.
Како за је за себе увек говорио да је невиђен тремарош, тако је и тада био, јако нервозан, толико да је обукао погрешну одећу – „Цела је екипа имала припремљене црне сакое, црне кравате и беле кошуље. У 17 сати почео сам се облачити, била је претпоставка да ће у 19 сати бити вест, и ја сам у тој паници, узбуђењу и страху обукао сако Владимира Фучијаша, који је мало јачи од мене. Затим сам ставио и кошуљу Градимира Агбабе, а остао сам доле у фармеркама. Зато сам, након читања вести, остао седити. Да се не види да још имам фармерке на себи“.
Никада, а то ће посведочити бројни његови пријатељи, није трчао за успехом и новцем. Направио је завидну каријеру, а притом никада није био каријериста. И управо зато све му је, истиче, некако све долазило само од себе. Није се везивао за новац, али га је неколико пута, рискирајући и водећи се искључиво предосећајем, добро инвестирао. Откако је и службено примио прву пензију, Миро никада није престао радити.
Извор: МОНДО
