Милош је стигао на пругу са намером да дете остави на шинама како би је воз усмртио.
Живот пише невероватне приче божјим пером. Једну такву о чудесном исцељењу слепе девојчице Вере под Острогом, поделила је Даца из Суботице.
– Овај истинит догађај препричала ми је бака. Било је то 1960. године у селу Таванкут надомак Суботице. Као двадесетогодишњакиња почела је радити у фабрици текстила. Викендом је излазила на игранке са сестром Надом и њеним мужем Бранком.
У њиховом селу живео је богати пољопривредник Милош. Страх и трепет. Велики газда. Пргав, озбиљан и строг. Имао је највеће имање, најбројније стадо, најплоднију земљу и најлепшу жену Еву. Она му је родила три ћерке, али је Милош целог живота желео сина наследника. Та жеља је прелазила у патњу и очај, а затим у срдњу и бес.
Након што је Ева родила и четврту девојчицу, Милош је одлучио да пресуди новорођеном детету. Једне тихе ноћи у којој се није чуо ни лавеж паса, истргао је бебу из колевке и помраченог ума кренуо потписати смртну казну за њу. Милош је прошао поред мале кућице уз пругу, нешто налик на портирницу. Имао је на себи дуг и широк мантил испод којег је крио бебу.
Био је видно нервозан. Кратко се јавио отправнику Бранку, а затим журно наставио крупним корацима ка железничкој станици. Бранку није промакло како је Милош био напет и чудан. Осетио је велику непријатност у стомаку. Милош је стигао на пругу са намером да дете остави на шинама како би је воз усмртио.
Отправник Бранко је у глуво доба ноћи чуо детињи плач. Из даљине се чуо звук локомотиве. Изашао је да сачека воз и на педесет метара од улаза у станицу под пригушеним светлом фењера које је косо падало на пругу, угледао је нешто. У први мах је из далека мислио да је комад гардеробе или нека животињица,али када се потпуно приближио угледао је бебу. Узео је у наручје. Била је промрзла, крупних косих очију и тамне косе.
Одмах се сетио Милоша и тренутка када га је видео да нешто носи. Сада му је без дилеме било јасно да је реч о беби коју је Милош оставио. Нада и Бранко нису имали деце, те су прихватили девојчицу као дар од Господа. Однео је кући, кроз пар дана су је усвојили и дали јој име Вера. По селу се причало како је дете нестало. Комшије су одлазиле у посету, а детета није било.
Милош је то вешто оправдао причом како се дете разболело и како је он као богат човек однео у тада најбољу болницу где је до опоравка чувају неки рођаци. Ева је потврђивала његове лажи у страху од насиља. После би већ измислили неку причу за даље, мада свако чудо три дана траје, па тако би заборавили и на ово. Престало би се говорити, заташкало би се, а и ко сме да се замери великом Милошу.
Он је био главни у селу. Његова реч била је светиња и нико је није смео оповргнути. Само су Бранко и Нада знали праву истину коју су крили као змија ноге. Заволели су Веру као своје дете. Били су је спремни чувати и бранити својим животима ако треба.
Када је Вера напунила два месеца, тако је Нада приметила да нешто није у реду са њеним видом. Није пратила предмете, на позната лица није реаговала нити је покушавала да дохвати висеће играчке изнад креветића. Преглед код офталмолога потврдио је њихову најгору сумњу. Вера је била слепа. Расла је у мраку, али окружена љубављу, топлином, породичном срећом.
Милош никада није сазнао да је спасена, нити га је интересовала. Мада, пошто није чуо вести о скорашњој несрећи, претпоставио је да је неко пронашао и узео дете. Ева је патила, све док следеће године није родила мушко.Тада је мала Вера у потпуности заборављена. Али, не гради се срећа на туђој несрећи. Милош је остварио свој сан, добио је мушко дете али је недуго након тога умро.
Није му се дало да ужива у сину. Нада и Бранко су девојчицу водили од лекара до лекара, од биоенергичара до надрилекара и врачара, али јој није било лека. Вера је напунила шест година. Ни један лекар није имао ништа позитивно и охрабрујуће да им саопшти. Нада је чезнула да покушају делимично да јој врате вид, барем на једно око. Последња нада, а нада задња умире, био је манастир Острог за који је чула чудесне приче.
Одлучили су да покушају и већ следећи дан кренули у Црну Гору. Ноћили су три дана у манастиру. Духовници су се молили над њом, изливали благослове, призивали исцељење кроз Духа светог. Задње ноћи, Вера је уснула анђела који јој је рекао: „Дођи к’ мени“.
Она се тргла и отворила сањиве очи како би пошла ка њему. Вриснула је у неверици. Рекла је Нади да види светлост. Одлучили су да остану још пар дана. Вера је почела да назире сенке, види обрисе кроз маглу, а затим је и потпуно прогледала. Први пут је видела небо, цвеће, сунце, родитеље, другаре, себе.
Одушевљењу и захвалности није било краја. Текли су дани за даном,година за годином, Вера је израсла у прелепу младу девојку. Нису знали шта да раде, дошло је време да јој кажу истину и открију јој дуго чувану најмрачнију тајну о њеном пореклу. А, истина је била таква каква јесте, болна, сурова, шокантна, тешка.
Вера је била разочарана, скрхана, сломљена, повређена. Данима није јела, нити пила. Није излазила из собе нити причала са укућанима. Ева је са неверицом прихватила да је Вера њена, да је жива и здрава. Сви су исплакали море суза, али су били свесни да су скинули велики терет са плећа и да је морало тако – са дубоким уздахом приводу причу крају баба Јелица.
После свега што јој се десило ипак је у души задовољна јер је молитвама Светог Василија Острошког прогледала и добила прилику да остатак живота проведе са породицом и децом уживајући у чарима које живот носи.
Извор: Ало/srbijadanas.com
