Ми смо били људи који су хтели нешто ново. Били смо деца београдског асфалта, великог срца, сви талентовани за уметност, прича монах Арсеније
Монах Арсеније био је сведок страдања својих пријатеља из култне београдске групе ЕКВ (Екатарина Велика). Седам година Арсеније је провео у манастирима широм света, био осамљен пет година на планини без контакта са световним, да би пронашао пут спасења и изашао из пакла из ког нису могли његови пријатељи.
У манастиру Острог Арсеније је отворио душу новинарима портала “Рефлексија“ отворено причајући о наркотицима, свом и животу својих пријатеља.
“Надуваш се хашишом, узмеш гитару, кренеш у свој свет, а од тог света, само је један корак до суицида“, почиње причу Арсеније.
“Рођени смо у Београду, били нераздвојни од детињства: ја, Милан Младеновић, Бојан Печар, Маги, Ивица Вдовић… Бојан и ја смо у то време имали своју групу, ја сам певао и свирао клавијатуре. Ми смо били људи који су хтели нешто ново. Били смо деца београдског асфалта, великог срца, сви талентовани за уметност.Међутим, кренули смо путем којим нисмо имали намеру, а у том комунистичком периоду можда је то и био једини начин да искажете бунт и упаднете у варљива четири зида рокенрола”, присећа се монах.
Како тврди, сви његови пријатељи – музичари, песници, глумци, сликари – покошени су сидом, хепатитисом и пронађени предозирани. Они који су остали да живе још увек су међу истим зидовима. Најболнији губитак за Арсенија је најбољи друг из детињства, сликар Душан Герзић Гера ког је такође покосио хероин.
“Рокенрол оставља ожиљке и тешке последице“, враћа се сећањима Арсеније.
У својој књизи “Бог и рокенрол” овај духовник описује страдање чланова популарне групе Екатарина Велика, где говори да је први од хероина умро Ивица, вероватно најбољи бубњар кога је Београд имао.
Затим је отишао вођа групе гитариста Милан, певач и надарени композитор. У Лондону је завршио басиста Бојан. После свих, преминула је Маргита, клавијатуристкиња, при крају сва отечена од наркотика, алкохола и лекова. Оно што је желео јесте да покаже другу медаљу овог музичког правца, а да није пут славе.
Дипломирани стоматолог Александар Јовановић, данас монах Арсеније, успео је да се спасе на свој начин:
“Писао сам отворено, а Бог ми је сведок да нисам ништа измислио, јер сам и ја практично био гори од свих њих”, признаје Арсеније.
А наступе које су имали, објашњава као мистичне обреде: “То су биле електричне литургије, на тој литургији причешће је био наркотик, џоинт или црта. А како је свет рокенрола тако добар, зашто нам треба наркотик?” , поставља питање и себи и деци овог века.
“Моје је да покушам да објасним и преведем људима оно што не виде, јер нису искусили, јер и ја сам био мангуп, пробисвет, читао сам и гледао и доживео свашта. Рокенрол има неки смисао само у почецима и да то буде само једна врста бунта против сивила свакодневице, уколико се пређе граница, уз конзумирање наркотика, он постаје отрован, ако се претера постаје смртоносан“, закључује причу монах Арсеније.
Погледајте видео у ком монах Арсеније говори о својој књизи “Бог и рокенрол” и својим искуствима уживања наркотика:
