Некадашњи председник Републике Србије, министар спољних послова и потпредседник Социјалистицке партије Србије Милан Милутиновић преминуо је данас у 81 години.
Ко је био Милан Милутиновић?
Рођен је у Београду, 19. децембра 1942. Потиче из старе београдске породице. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а дипломирао 1965. године на Правном факултету. Као двадесетогодишњак био је члан председништва Савеза социјалистичке омладине, задужен за међународне односе. Касније постаје члан друштвено-политичког већа Савезне скупштине и истовремено председник Општинског комитета Савеза комуниста Врачара и члан Градског комитета СК Београда.
Уследила је функција републичког секретара за просвету и науку. Након тога именован је за управника Народне библиотеке Србије 1983 – 1989.
У време Слободана Милошевића
Милан Милутиновић био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића, с којим се разишао непосредно након Петог октобра.
Милутиновић је, после доласка Милошевића на власт у Србији (1987), заузео место у савезном секретаријату иностраних послова као помоћник начелника Управе за штампу. Године 1989. постао је амбасадор СФРЈ у Грчкој. Са овог места именован је за министра спољних послова Савезне Републике Југославије, августа 1995. године, у кабинету Радоја Контића.
Његова партија СПС је, на поновљеним председничким изборима у Републици Србији, после недовољног одзива бирача, децембра 1997. године, променила председничког кандидата Зорана Лилића и кандидовала Милутиновића, који је у другом кругу тесно победио Војислава Шешеља (21. децембар 1997).
Милошевић га ставио у кућни притвор
У време док је Србија водила рат са најјачом војном Алијансом, Милутиновић је водио рат са Милошевићем који га је дословно држао у некој врсти кућног притвора, пише Експрес.
Све је почело током бомбардовања 1999. године, када је Милутиновић свега пет дана пре краја агресије напустио командни положај. Наводно, Милошевић је имао сазнања да Милутиновић без његовог знања договара сарадњу са Хашким трибуналом. И то преко свог кума, иначе дипломате у Хагу. Све се дешава у тренутку када се увелико најављују хашке оптужнице, које Тужилаштво из Хага ускоро и подиже.
О сарадњи Милутиновића са странцима и са Западом говори се у књизи Мартија Ахтисарија, где се наводи да су Ахтисари, Шредер, Ширак и Талбот уместо са Милошевићем хтели са Милутиновићем да преговарају о престанку бомбардовања.
То је очигледно било довољно да Милошевић Милутиновића узме на зуб. Макар за почетак. Прича о Милутиновићевом кућном притвору кратко је загрмела на српској медијској и јавној сцени, а потом је исто тако муњевито и заташкана.
Хаг
Оптужен је од стране Хашког трибунала за наводне злочине на Косову.
Милутиновић је у Хагу, где се предао у јануару 2003, био оптужен за злочине над косовским Албанцима у првој половини 1999. Трибунал га је, након шест година, ослободио оптужби.
Милутиновић је својевремено изјавио да се само два три пута срео на ходнику са Слободаном Милошевићем, током боравка у Хагу, додајући да су били на различитим спратовима и да нису имали прилике за виђање.
Фебруара 2009. године, Хашки трибунал ослободио је Милутиновића кривице по свим тачкама оптужнице која га је теретила.
Ослобађајућу пресуду Милану Милутиновићу, по свих пет тачака оптужнице, веће је тада образложило налазом да није доказано да је он „значајно допринео заједничком злочиначком подухвату“ будући да није имао директну контролу над снагама Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије који су га спроводили:
„Претресно веће не прихвата да је Милутиновић имао законску обавезу проистеклу само из службене заклетве, а без значајне де јуре и де факто власти, да делује да би спречио догађаје до којих је дошло на Косову. Поред тога, претресно веће није спремно да прихвати да је његов допринос путем пропуста био значајан, с обзиром на то да Милутиновић није имао овлашћења над снагама које су починиле дате злочине.“
Милан Милутиновић је био један од главних преговарача у Рамбујеу, а остао је упамћен по једној чувеној реченици.
„Ке сера – сера, шта ће бити, биће“, рекао је страним и домаћим новинарима непосредно након пропасти преговора после којих је донета дефинитивна одлука о агресији НАТО пакта на Србију и Црну Гору.
Преговори у Рамбујеу
Небојша Вујовић, дипломата и шеф Мисије СРЈ у Вашингтону 90-их година прошлог века и један од чланова једанаесточлане српске делегације у Рамбујеу у својој књизи описује епизоду у којој Ворен Кристофер тражи од Милошевића да се као симболичан гест и уступак, муслиманима дају брда око Сарајева са којих су Срби пуцали на град.
„У реду. Даћу. Нек нас то кошта пола до један проценат, али нека то буде последња ствар коју од нас траже“, рекао је Милошевић, а Кристофер је узвратио да не зна да ли ће то бити последњи захтев муслимана, али да ће бити последњи који ће он нама пренети у њихово име.
Међутим, у једном другом случају Милошевић није попустио и то нас је коштало бомбардовања и проблема са Косовом. Наиме, америчко руководство је имало идеју да се у Дејтону реши и овај проблем па су преко Небојше Вујовића послали Милошевићу нацрт споразума који је предвиђао широку аутономију за Албанце, изградњу њихових институција које су били напустили, смањивање централизованог утицаја Београда, али је то решење подразумевало останак Косова у оквиру Србије. Милошевић је то одбио.
Пре тога, нико није имао храбрости да му однесе документ који је Вујовић прво донео тадашњем министру спољних послова Милану Милутиновићу који га је погледао и рекао: “Је л‘ ти хоћеш да мене Слоба убије? Иди, сам га однеси и сретно ти било”.
Незахвална дужност припала је Вујовићу.
Петооктобарски преврат
У протекле две деценије било је много сведочења и мишљења о петооктобарском преврату.
Према једном од каснијих сведочења Милана Милутиновића, пошто су се тада ближили локални и савезни избори, у врху СПС је превладало уверење да би о истом трошку требало да се одрже и председнички. Постојала процена да су се тзв. обновом и изградњом земље после НАТО бомбардовања постигли одређени ефекти у свести народа и да ће то преовладати приликом избора. Процена је, као што се показало, испала потпуно погрешна, а и дан-данас је остало нејасно како је она донета, јер Милошевић ипак није личио на човека кога је било баш тако лако наговорити на такве стратешке одлуке.
Нудио директан улазак Србије у НАТО
У серији ББЦ „Смрт Југославије“, из које се сазнало да се са Медлин Олбрајт срео четири пута, и да јој је, у договору са Милошевићем понудио да НАТО дође у Србију под комерцијалним условима, Милутиновић је рекао да су сви покушавали да нађу начин да се избегне оно најстрашније.
– Постојала је идеја да се, с обзиром на велики број база Сједињених америчких држава, један број измести на Косово, као што је рецимо то у споразумима са Немачком или Италијом, али под условом да ту одлуку ратификује српски парламент. То је била идеја још у разговорима са Холбруком 1996. године, да се директно иде у НАТО, а не преко Партнерства за мир, јер сам мислио да би у том контексту многе ствари ишле другачије – рекао је он.
Милутиновић је такође сматрао да Милошевићев пораз на изборима и његово свргавање са власти није био само обичан пуч, већ је цео процес изазван, поред осталог, узајамним заједничким деловањем бројних процеса који су се дешавали 90-тих, попут ратова, распада земље и лоше економске ситуације. Такође, многи политичари и утицајни кругови у Србији су били убеђени да земља неће моћи да крене напред и да неће бити прихваћена од Запада док је Милошевић на власти.
Повукао се у илегалу
Милан Милутиновић, председник Србије од 1997. до 2002, до своје смрти био је у потпуној илегали.
До своје смрти, Милан Милутиновић у правом смислу био пензионер, и у политици и у животу. Повукао се из јавног живота, и могао се видети тек понегде.
– Нема ме у јавности. Ја сам своје одрадио. Никога нисам опањкао, ни против кога нисам сведочио. Када су ме ослободили свих кривица, осетио сам да сам поново рођен, али не због себе, већ због породице. Ја се лично нисам узбуђивао јер нису ништа могли да ми пришију, иако су се трудили. Онда су дигли руке – казао је Милутиновић својевремено за медије.
Бивши председник државе се до своје смрти потпуно повукао из јавног живота, а медији су писали да је био на сахрани бившег грчког премијера Константина Мицотакиса 2017. године, с којим је био породични пријатељ.
Како су говорили његови пријатељи, он се након смрти супруге Олге још више осамио.
Извор: Курир.рс
