Последњи пут када је дошло до успоравања моћних океанских струја северног Атлантика, то је гурнуло Европу у екстремну хладноћу на више од хиљаду година.
То се догодило пре око 12.800 година.
Научници у Данској су ове недеље тврдили да можемо очекивати још једно нагло слабљење океанских струја, или чак прекид, најкасније до краја овог века.
Климатолози се углавном слажу да ће океанске струје у Атлантику ослабити у овом веку, али нема консензуса о томе да ли ће до драстичног успоравања са несагледивим последицама по климу доћи пре 2100. године, пише Њујорк тајмс.
Ново истраживање, објављено у уторак у часопису „Nature Communications“, упозорава да постоји све више научних доказа да би континуирано ослобађање гасова стаклене баште које је произвео човек могао довести до климатске „преломне тачке“, са брзим и неповратним еколошким променама.
Коауторка тог научног рада, др Сузан Дитлевсен, професорка статистике на Универзитету у Копенхагену, упозорава да су нова сазнања довољан аргумент да се климатски слом више не сматра апстрактном, удаљеном претњом.
„Ово се дешава овде и сада“, упозорава данска научница.
Научници проучавају промене у северноатлантској меридионалној преокретној циркулацији (АМОЦ), главној струји у Атлантском океану. Носи површинску топлу слану воду на крајњи север где се после хлађења повлачи на дно и отиче на југ.
Овај систем океанских струја преноси важан део топлотне енергије из тропских области у северни део Атлантика, одакле топлота напушта атмосферу.
Ова струја преноси топлу океанску воду из тропских крајева преко Голфске струје, затим пролази дуж југоисточне обале САД пре него што се окреће ка северу Европе. Када океанске воде испусте своју топлоту у ваздух на крајњем северу, он постаје хладнији и гушћи, и тоне у дубине океана враћајући се ка екватору. Овај ефекат потапања, или превртања, омогућава океанским струјама да преносе огромну количину топлоте око планете, због чега имају изузетно велики утицај на климу атлантског подручја и шире, наводи Њујорк тајмс.
Међутим, пошто се атмосфера загрева услед људског утицаја, гренландски ледени покривач се топи и велика количина слатке воде отиче у северни Атлантик, што би могло да поремети равнотежу која одржава ову струју. Део Атлантика јужно од Гренланда је последњих година приметно хладнији, што неки научници виде као доказ да Северноатлантска струја (АМОЦ) успорава.
Извор: Јутарњи лист
