Богородичин гроб у Гетсиманији у Јерусалиму је празан. Матер Божија је сахрањена у њему, али у њему не почива. Хришћани верују да је сам Спаситељ сишао са Небеса и узео њену новорођену душу, да је трећег дана њено тело васкрсло, те да је након тога и душом и телом доживела Успење. Али, гроб је и даље ту
Богородичин гроб у Гетсиманији, у Кедронској долини, у подножју западне падине Маслинове горе у Јерусалиму, једна је од две најважније хришћанске светиње у Светом граду; друга је наравно Црква Светог Гроба односно Храм Гроба Господњег односно Храм Васкрсења Христовог. Изнад њеног гроба се налази црква Успења Пресвете Богородице у којој се налазе и капеле посвећете Светим Праведницима Јоакиму и Ани (Маријиним родитељима) и Праведном Јосифу (Маријином мужу).
Свето предање Православне цркве учи да је Матер Божија умрла природном смрћу (“упокојила се”) у Јерусалиму као и било које друго људско биће, да је затим Спаситељ сишао са Неба да узме њену новорођену душу, да је трећег дана њено тело васкрсло те да се у том тренутку и душом и телом вазнела на Небеса (Успење Пресвете Богородице) где чека “васкрсење мртвих и живот будућег века”. Њена гробница је том приликом пронађена празна.
Католичка црква има слично становиште, можда би се могло рећи и идентично у некој мери; они верују да је Марија доживела “узнесење” (такав је хрватски превод латинске речи “ассумптио”) што је заправо само друга српскохрватска реч за “успење”, али је упркос изричитом ставу папе Јована Павла ИИ да је она заиста доживела смрт као и сваки други човек, то и даље на неки начин отворено питање у Латинској цркви.
Међутим, ово се десило средином И века. Постоји рупа између И и ИВ века када се, по свему судећи, овај догађај и овај гроб први следећи пут помињу. То је тешко утврдити јер је датирање тих докумената веома тешко (рецимо, апокрифна Књига Јованова о Успењу Марије могла је да буде написана у И, ИИИ, ИВ или ВИИ веку). Вера је ту да попуни празнине.
Један историјски текст вероватно написан у ВИ веку од стране Ћирила Скитополиског говори о догађају из средине претходног столећа, тачније из 451. године, када су током Халкидонског сабора (Четвртог васељенског) источни император Флавије Маркијан и његова супруга августа Елија Пулхерија (њих двоје Православна црква данас слави као Благочестивог цара Маркијана и царицу Пулхерију) затражили од јерусалимског патријарха Јувенала да им пошаље мошти Богородице.
Јувенал им је, по том наводу, одговорио да је трећег дана по погребу Маријин гроб пронађен празан и да је сачуван само њен покров у цркви у Гетсиманском врту (који се налази испод Маслинове горе, одмах уз зидине Старог града, где се Исус молио и тајно састајао са својим следбеницима, и где је Јуда дошао са војницима и пољупцем у Христов леви образ показао кога да ухапсе).
Покров је наредне године послат у Цариград где се чувао у цркви Богородице Влахернске. По другој традицији, за Пресветом Богородицом је остао и појас који се данас чува у светогорском манастиру Ватопед; он је данас једина сачувана драгоценост из њеног живота, а предање каже да га је испустила приликом Успења.
Дакле, средином В века у хришћанском свету очигледно није била општепозната прича о Успењу Пресвете Богородице. Очито је била позната у Јерусалиму, али будући да цар и царица – који су били велики верници и покровитељи поменутог васељенског сабора – нису знали за то веровање, не може се говорити о томе да је оно било баш распрострањено. Са друге стране, ко зна, цар и царица су можда једноставно били необавештени.
Погледајте видео
Првобитну цркву изнад гроба саградио је управо патријарх Јувенал и то баш током владавине цара Маркијана, а нека археолошка ископавања су показала да се на том месту заиста налазило гробље у И веку.
Пагански Персијанци су је срушили 614. године, и током наредних векова много је пута рушена и обнављана, али је крипта увек остајала нетакнута пошто је за муслимане такође важна, будући да је место упокојења жене која је родила другог највећег исламског пророка Исе (односно Исуса).
Крсташи су саградили нову цркву 1130. године, али је она срушена од стране Саладина 1187; крипта поново није дирана. Затим су фрањевци у XИВ веку сазидали ову цркву која и постоји и дан-данас.
У православне руке је дошла 1757. године када је грчко свештенство на Цвети покренуло операцију преузимања већег дела светиња у Светој земљи, ком приликом су фрањевци протерани. Од тада њоме управља грчки православни Јерусалимски патријархат и Јерменски патријархат Јерусалима.
Извор: Телеграф.рс/Србија јавља
