Свећа нас подсећа на наше крштење, склапање брака и на то да ћемо и ми лежати у гробу.
Паљење свећа у цркви је приношење жртве Богу, али према речима светог Јована Кронштатског, “…уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу”
У земљи у којој је национално буђење у протеклих двадесет и пет година имало за последицу и површно враћање религији која је скоро пола века била спутавана и није играла никакву друштвену улогу, практично нема особе која барем једном у животу није упалила свећу, из овог или оног разлога.
Међутим, нагласак морамо да ставимо на површно враћање религији; грађани бивше социјалистичке Југославије нису јој се вратили због духовне глади већ зато што је везују за национални идентитет који им је примаран, док је овај верски готово чиста контингенција. Због тога мало људи уопште нешто и зна о вери (у случају српског народа, православном хришћанству), а велика већина мисли да је то што зна како се правилно крсти довољно да се назове православцем (или римокатоликом, или у случају клањања –муслиманом).
Једна од ствари о којој практично ништа не знамо је чин паљења свећа: шта је суштина и који је смисао тог чина? На сајту манастира Лепавина смо пронашли изврсни текст са тим у вези који вам преносимо у деловима због његовог обима (цео текст можете прочитати на овом линку).
Будући да смо одлучили да те цитиране делове не дирамо, да их оставимо таквима какви јесу, нека вас не изненади необична употреба извесних фраза и великих слова где их иначе по правопису не би било; ради се о религијској терминологији и фразеологији која је потпуно очекивана од извора који не мора да стреми “овоземаљској” објективности као што је случај са медијима.
Дакле, због чега хришћани пале свеће у црквама?
Текст каже овако:
“Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет. Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини. Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христовусветлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве.
Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога.
Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију. Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије. Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.
Паљење свећа у цркви је посебно дело, које је тесно повезано са појањем песама и свештенодејствима. На свакодневним Богослужењима, када се у свим молитвама изражава само једно: покајање, скрушеност и туга због грехова, и осветљење је минимално: понегде гори усамљена свећа или кандило. У празничне дане – као на пример за Васкрс, када се прославља победа Христа Спаситеља над смрћу и ђаволом, или на пример када се прослављају људи који су посебно угодили Богу, црква испољава своје славље великом светлошћу.
Тада се већ пале поликандила, или како код нас кажу паникадила, што у преводу са грчког значи велики број кандила. На највећи хришћански празник – светло Христово Васкрсење не само да се осветљава цела црква, већ и сви православни стоје са упаљеним свећама. Дакле, што је радосније и свечаније Богослужење у цркви, то има и више светла.
Паљење свећа у цркви је део службе, то је приношење жртве Богу, и како се недостојним понашањем не сме нарушавати црквени поредак, тако се не сме стварати неред, предајући своју свећу кроз целу цркву за време службе, или што је још горе, гурати се према свећњаку да би сами поставили свећу.
Уколико желите да упалите свећу онда дођите пре почетка службе. Тужно је видети људе који су закаснивши, дошли на половину службе, и како они онда у најважнијим и најсвечанијим тренуцима Богослужења, када се сви погружавају у благодарење Богу, нарушавају црквени поредак, предајући своје свеће и одвлачећи пажњу других верника. Ако је неко закаснио на службу, нека сачека крај Богослужења, а затим ако има такву жељу или потребу, упали свећу, не одвлачећи пажњу других и не нарушавајући црквени поредак.
Свећа нас подсећа на наше крштење. Свећа нас подсећа на наше склапање брака. Са свећама се служи и обред погребења, и свећа нас подсећа да ћемо и ми лежати у гробу, окружени са четири свећњака са упаљеним свећама, које симболизују крст, а наши рођаци и ближњи ће за време парастоса држати у рукама упаљене свеће, које изображавају Божанску светлост, којом је хришћанин просвећен на крштењу. Један поглед на црквену свећу може у души православног човека да изазове најдубље мисли о животу и смрти, о греху и покајању, о тузи и радости. Много, много говори црквена свећа и осећају и уму верника.
Свеће, које верници купују у цркви, како би их ставили на свећњак поред икона, имају неколико духовних значења: пошто се свећа купује, она је знак добровољне човекове жртве Богу и Његовој цркви, испољавања човекове спремности на послушање Богу (мекоћа воска), његовог стремљења ка обожењу, претварања у нову твар (горење свеће). Свећа је такође сведочанство вере, човековог присаједињења Божанској светлости. Свећа представља топлину и пламен човекове љубави према Господу, Мајци Божијој, Ангелу или Светитељу, поред чијих икона верник поставља своју свећу.
Упаљена свећа је симбол, видљиви знак, који изражава нашу пламену љубав и благонаклоност према ономе за кога се та свећа пали. И уколико нема те љубави и благонаклоности, онда свећа нема никакво значење, и наша жртва је узалудна. Нажалост, то се веома често дешава. Многи који пале свеће “за здравље” и “покој душа”, за успех неког дела, не само да не воле оне за које пале свеће, већ чак не знају коме их пале.
Неки од нас се сете Бога, Мајке Божије, и Светитеља само онда када уђу у цркву, и то на неколико минута, и мисле да је довољно да поставе свећу пред иконом, и да ће се њихова молитва испунити – као да су Богу, Пресветој Богородици и Светитељима потребне свеће! Често живећи као неверујући, као пагани, или још и горе, не знајући Закон Божији, мислимо да смо поставивши свећу испунили своју обавезу, постали чисти и праведни – као да свећа може да умоли и умилостиви Бога за нас!
Бива некад и горе. Неки не само да не сматрају да је грех обманути некога, опљачкати, већ се још и радују када им то пође за руком. И затим мисле да уколико су на празник упалили свећу у цркви или кандило у кући пред иконом, да се Бог неће љутити на њих због лажи, превара, увреда људи. У каквој су страшној заблуди ти људи! А ако је у нашој души непрегледна тама и ако је наш живот – грех и безакоње, шта су онда наше свеће и кандила? Ништа! Чисто срце је најбоља жртва Богу. Ако чиста срца поставите свећу пред иконом, и упалите кандило, они ће онда бити угодни Њему и Његовим Светима.
Према речима светог праведног Јована Кронштатског: ‘Добро је постављати свеће пред иконе. Али боље је ако као жртву Богу приносиш огањ љубави према Њему и према ближњему. Добро је уколико се заједно чини и једно и друго. А уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу’.
И на крају још: свеће треба куповати само у оној цркви у коју сте дошли да се молите. Не треба доносити са собом свеће, које су купљене чак и на благочестивом месту, али ван цркве, и постављати их пред иконама.
Свећа, која је купљена у цркви, је за верника – предмет поштовања, и назначена је да служи као жртваБогу, мирисом духовног благоухања. Свећа која је купљена ван цркве и потом донешена у Цркву – није жртва.”
Извор:мојкутак
