„Отварање питања како би се кроз дијалог постигло трајно и одрживо решење“ – синтагма је за коју би многи претпоставили да је изашла из шињела бриселске бирократије у процесу преговора Београда и Приштине око питања Косова и Метохије. А заправо, реч је о такозваном „Војвођанском манифесту“, представљеном 21. фебруара, иза кога стоји „Акција прогресивне Војводине“ (АПВ).
У документу се наводи да је питање Војводине и њеног положаја у 21. веку потпуно занемарено и протерано из политичког и јавног дискурса, те да га је неопходно поново отворити.
„Војводина је чекала предуго“, мелодраматично кликће аутор, пре него се упусти у даље објашњавање „готово колонијалног положаја Војводине у властитој држави“.
Прежвакани наратив о злој Србији која отима од других и трпа у своје џепове колико је оригиналан толико је и тачан, дакле, нимало, али нећемо замерити организацији која, осим манифестом, скоро да нема чиме другим да се истакне – можда једино учествовањем у протестима подршке Украјини и сарадњом са Покретом слободних грађана.
Ни максимум, ни минимум – него оптимум
Оно што је много интересантније јесте моментум: коме одговара да се отвара (непостојеће) питање Војводине и зашто баш сада?
„Аутономаши се појаве увек када Србија има неки проблем, траже моменат када могу да дођу до изражаја. То и није лоше, јер показује грађанима Србије да не постоји крај. Ако некад нека власт поклекне и преда КиМ – мада верујем да у Србији нема таквих – следеће су Рашка или Војводина“, каже за РТ Балкан Стевица Деђански, председник Центра за развој међународне сарадње, истичући да непријатељима Србија „никада није довољно мала“.
Он додаје да се у Србији уважавају посебности Војводине, али да она не може да постане држава у држави.
„Не постоји ниједна земља на свету која би то дозволила, а од Србије се то тражи. То показује да нису часне намере“, каже саговорник.
Стање у Војводини није ни минимум, ни максимум, него оптимум, тврди Бранислав Ристивојевић, професор Правног факултета у Новом Саду.
„Да је садашње стање, обим надлежности у АП Војводини или премали или превелик, нека од озбиљних политичких опција би то истакла за десет година, па чак и нека од аутономашких опција. Али чак ни они нису, него су и учествовале у власти с напредњацима“, пита се Ристивојевић.
Магле и видици
Да ствар буде интересантнија, огласио се, некако у исто време кад и АПВ, и некадашњи председник Републике Србије и садашњи лидер СДС-а Борис Тадић, који је оценио да је потребно да се, осим питања КиМ, надлежни у Србији паралелно баве и осталим питањима јер, како каже, „није нормално“ да се српско друштво претвори у „друштво једног питања“.
Тадић је на конференцији за новинаре рекао да „нико у овом тренутку не говори ни о чему другом сем о Косову и Метохији“.
„Ко говори о питању статуса Војводине? Ко говори о регионализацији Србије? Апсолутно нико. Паралелно морамо отварати сва остала питања – и регионализације и питање технолошког развоја, статуса пољопривреде у контексту развоја Србије“, навео је Тадић.
Зашто је Тадић баш сада „узрујан“ статусом Војводине? И шта је истовремено покренуло „Акцију прогресивне Војводине“?
Маглу око ових питања могао би да размакне догађај описан у књизи „Повленске магле и видици“ Душана Михајловића, некадашњег потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова у периоду од 2001. до 2004. године.
Описујући период пред убиство премијера Зорана Ђинђића, Михајловић се сећа и седнице колегијума на којој је тадашњи премијер извадио списак питања која би, по њему, могла да угрозе демократски процес у Србији, „са налогом да свако од нас одговори на та питања и да као влада направимо најлошији сценарио“.
Осим замрзавања преговора са ЕУ, проблема са ММФ-ом, напетости око КиМ и осталих проблема, на списку је, премијеровом руком дописано „Република Српска под притиском“, као и следећа напомена:
„Кад се види да смо тврди бушиће Санџак, Војводину, компромитоваће владу (преко Г17 који се нуди као разумна алтернатива)“, додао је Ђинђић.
Тадашњи премијер је иначе, подсетио је недавно и сам Тадић у разговору за ТВ Инсајдер, тражио од западних политичара да се косовско питање врати у фокус међународне јавности и да се уђе у преговарачки процес како Србији иза леђа не би била изграђена независна држава на тлу њене јужне покрајине, на шта је, по Тадићевим речима, стигао „екстремно агресиван одговор“ и „реалне претње“ из Стејт департмента.
Цобелова дијалектика
На сличан је начин због непопустљивости Београда поводом Косова припрећено Војводином и Санџаком и неколико година касније.
Тако су 2007. године поједине београдске агенције пренеле изјаву тадашњег амбасадора Немачке у Србији Андреаса Цобела да „проблем ‘Косова’ треба решити што пре ‘у смислу надзиране независности’, јер би у супротном могли да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку“.
„Инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало би Србију, и онда би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији. То није претња, то је анализа“, казао је Цобел.
Дакле, инсистирање на очувању сопствене територије дестабилизовало би Србију – суштина је Цобелове дијалектике, над којом би вероватно и Хегел почупао косу покушавајући да је схвати.
Иако се амбасадор касније извинио, то не значи да је Брисел одустао од добро опробаних рецепата за дестабилизацију, који, ево, опстају до данас.
По бризи њиховој познаћете их
Оно што је заједничко свим „отварачима“ питања јесте да се све дешава под плаштом бриге за грађане.
„Иако су потписници манифеста покушали да своје мотиве запакују у економске и културне интересе грађана Војводине, нажалост, у Војводини не живе само грађани, већ има и Срба“, иронично подсећа Александар Ђурђев, посланик у Скупштини Војводине и председник Српске лиге.
Он истиче да „дирљива брига коју су показали за опустошена војвођанска села, из неког разлога управо превиђа да су за такво стање најодговорнији страни, читај: западни, корпоративни и финансијски монополи, који су по либерализацији тржишта збрисали домаћу производњу, а са њом и сеоску популацију“, наводи Ђурђев, и опомиње да „стварна дилема никада није било више или мање аутономије, већ неупоредиво директније – аутономија од кога? Не треба пуно памети, па да се схвати да је у питању аутономија од Србије. Пристали би и на никаву аутономију под Бриселом, само ако то значи постављање границе између два српска етничка простора.“
Време по Шаипу
Најзад, још неко се одједном „присетио“ да влада у Београду „није испунила преузете обавезе“.
Председник Партије за демократско деловање Шаип Камбери огласио је јуче на Фејсбуку да путује у Вашингтон, у име Албанаца Прешевске долине.
Он се пожалио да ова групација 22 године заредом, „након завршетка рата Ослободилачке Војске Прешева, Медвеђе и Бујановца“ и даље прича о свакодневним потребама, те да разни локални фактори годинама покушавају да блокирају сваку заједничку иницијативу и сваки покушај да се грађанима обезбеди бољи живот.
„Данас нам је више него икада потребна унутрашња координација и блиска сарадња са Приштином и Тираном. Усклађивање наше политике са нашим међународним пријатељима и свест о питању Албанаца у долини“, навео је Камбери, истичући да питање мањина на Балкану улази у „нову фазу“.
Осим што што се у Камберијевом координатном систему време мери на пре и после деловања терористичке паравојне формације која се борила за отцепљење Прешева, Медвеђе и Бујановца од Србије, није јасно ни који су „локални фактори“ годинама спречавали његове „здраве иницијативе“.
Можда је, као председник општине Бујановац у два мандата, био у сукобу са самим собом – разапет између кокетирања са властима у Београду и сепаратистичке реторике.
„Шаип Камбери у Вашингтону, ови излазе са неким манифестом, није немогуће да су они сами гледали да се то синхронизује, да буде баш кад је Вучић у Бриселу“, оцењује Ристивојевић, истичући да, ако Александар Вучић или неко други пристане на предају КиМ, проблеми ће само наставити да се нижу, уместо да се ту зауставе.
„Ако вас неко уцењује, а ви на уцену пристанете, он се после увек врати. Зато се са отмичарима никад не преговара, јер ће они наставити сутра да отимају. И ово је порука Вучићу, ако не потпишеш, ‘отворићемо’ ти Војводину, Прешевску долину, Републику Српску или нешто друго“, закључује Ристивојевић.
Извор: Интермагазин
