Пуне 24 година прича се да је РВ и ПВО Војске Југославије погодио најмање још једног стелт бомбардера Ф-117А, који је тешком муком изашао из ваздушног простора СРЈ.
Ваља се подесетити и наша верзија ове приче коју је испричао пилот овог тактичког бомбардера. Код нас о овом гађању припадника Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде описао у својој књизи „Пад ноћног сокола“ пуковник АРЈ ПВО у пензији Славиша Голубовић још 2016. године
Писало се о томе и у другим књигама, па је и тадашњи командант РВ и ПВО за време рата против НАТО пакта, генерал пуковник Спасоје Смиљанић, у својој књизи „Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и ПВО у одбрани отаџбине“ пише о погођеним Ф-117А и о томе да се један срушио поред писте на аеродрому Плесо код Загреба, а да је други слетео на аеродром Бутмир код Сарајева.
„Писано је, али је и сасвим тачно, да је администрација ваздухопловних снага САД осим обореног Ф-117А, одмах после завршетка агресије на СРЈ расходовала 2 авиона Ф-117А“.
Пре две године стигло је и јавно признање пензионисаног потпуковника и пилота на бомбардеру Ф-117 Чарлија Хејнлајна, кодног позивног знака „Туна“ да је његов авион погођен, али да је успео да се врати у базу, са чиме је потврђено и да је ова летелица оштећена.
Прича о овом гађању описана је у поглављу „Нешто између“. истоимене књиге „Пад ноћног сокола“, пензионисаног пуковника АРЈ ПВО Славише Голубовића. Наиме Хејлајнов лет се поклапа са дејством овог ракетног дивизиону ноћи 29. на 30. април што и Хејнлајн спомиње у својој причи.
У поменутој књизи „Пад ноћног сокола“ на страни 193. спомиње се да је 3.рд (ракетни дивизион) 250. ракетне бригаде ПВО ВЈ тог 29. априла запосео ватрени положај у селу Петровчић, са кога је 30. априла у 2.46 часова извршено гађање на циљ. Било је то прво гађање борбене послуге којом је командовао мајор Бошко Дотлић.
„Циљ је био откривен на азимуту 60 степени, на даљини од 17 километара и висини 7 км. Брзо је откривен и захваћен. Брзина циља је била 250 метара у секунди, а параметар око 4 км. Циљ је праћен ручно по све три координате. Лансиране су две ракете са именима „Јагодинка“ и „Славујка“. Прва је захватила циљ методом три тачке , а друга није имала захват и отишла је путањом косог хица. Сусрет циља и ракете догодио се на азимуту 53 степена и даљини 12 километара. Уочена је експлозија ракете, а након тога је искључен високи напон. Убрзо се у близини положаја чула експлозија. Потврде и оштећења, као и тип летелице која је гађана није било све док није Хејнлајн проговорио.
„Иако нисмо имали потврду оштећења и уништења циља, прво гађање ове борбене послуге улило је додатно самопоуздање и на неки начин најавило следеће успешно гађање које се тако жељно очекивало….“, написао је Голубовић.
Иначе, радило се о обарању ловца Ф-16ЦГ 555. авијацијске ескадриле из базе Авијано. За команданта је тад био постављен недавно пензионисани командант америчког ратног ваздухопловства генерал Дејвид Голдфејн.
НАТО пакт је пре отпочињања напада на СРЈ 1999. у базу Авијано пребацио 12 тактичких бомбардера Ф-117А и 10 борбених авиона за електронски рат ЕА/6-Б Проwлер. Први лет Ф-117А над Јадраном регистрован је био 25. фебруара 1999. Радило се о летелицама из базе Холоман у Новом Мексику. Иначе лет од САД до Европе трајао је 14 сати и 45 минута, што је био велики психички напор за пилоте који су прелетали Атлантик са честим сусретима просторне дезоријентације.
Ови авиони у базу „Шпангдалем“, у Немачкој, слетели су 4. априла 1999.
Две ескадриле опремљене овим летелицама 8. „Блацк Схееп“ и 9. „Флyинг Книгхтс“ извршавале су борбене задатке на целој територији тадашње СРЈ, односно северно и јужно од 44. паралеле. Напад на циљеве је вршен у таласима два до три удара за 24 часа. Сваки борбени лет Ф-117 имао је по два циља на сваком лету и по један резервни.
После завршетка бомбардовања јуна 1999. повратак тактичких бомбардера Ф-117А није био уобичајен. Наиме, летелице су се вратиле у три групе у шеми 11+11+2. У сваком ескадрону било је 12 авиона Ф-117А. Уобичајено је било да се прелети изврше у једној или две групе авиона. Првих 11. полетело је 25. и 26. јуна, друга група од њих 11 четири дана касније 30. јуна 1999. Последња два враћена су у базу Холоман у Новом Мексику посебно, у односу на других 11. Остало је нејасно и нигде се није навело како су стигли. Да ли сопственим погоном или су растављени и превезени транспортним авионима. То је дало прилику за нагађања и спекулације, а очито је да су оба авиона оштећена и да су били погођена. За један се сад већ зна да је био други Ф-117 који је нанишанио 3. ракетни дивизион.
Аутор књиге, пуковник у пензији, Славиша Голубовић, у књизи „Пад ноћног сокола“, наводи да постоји могућност да су последња два због оштећења пала ван територије СРЈ или су им делови покупљени и пребачени у САД или су после слетања били толико оштећени да се нису могли вратити сопственим погоном. У оба случаја, то би значило да су радарски уочени и да је по њима дејствовано.
Шпангдалем је сигурнији од Авиана
Све време операције летелице Ф-117А биле су базиране у бази Авијано на северу Италије. Међутим, због великог броја спотера који су сликали и снимали авионе уочено је да се на аеродром не враћају исте летелице, због чега је наређено било да се одређени број Ф-117 дислоцира из ове италијанске базе и пребаци у Немачку где је безбедност око аеродрома била много строжа.
Хејлајново признање појавило се прошле године у оквиру подкаста “ Тхе Афтербурн“. Пензионисани потпуковник америчке авијације Чарли Хејнлајн, иначе пилот на тактичком бомбардеру Ф-117 са кодним позивним знаком „Туна“, испричао је како је ПВО тадашње Војске Југославије (коју он назива српска) ракетом погодила летелицу његовог колеге (чије име се не наводи) и који је иако оштећен успео да се врати у базу у Немачку.
Овде ваља нагласити да иако Хејнлајн прича о другоме, вероватно мисли на себе и да је заправо то била његова летелица. То је честа тактика борбених пилота који су за длаку избегли обарање: говорећи о свом колеги заправо мисле на себе, јер под тим видом скривања је најлакше неке приче обелоданити кад се за то добије дозвола.
Амерички пилот прича да је много ствари остало и даље поверљиво ( у преводу војна тајна), али ето он ће открити, како рече, фасцинантне детаље о догађају који се и даље води као непотврђен. У поменутом тексту се види да је Хејнлајн пре него што је сео у кабину Ф-117А заправо био пилот на јуришнику А-10. Интересантно је и да је пилот обореног Ф-117А у Буђановцима потпуковник Дејл Зелко, кодног имена „Вега 31“ исто био пилот на јуришнику А-10 „Тандерболт“.
Хејнлајн спомиње да је као пилот А-10 летео над Ираком 1993. контролишући поштовање зоне забрањеног лета која се протезала од југа Ирака па све до предграђа Багдада. И да је том приликом нишанио неке ирачке ПВО системе и да је осетио дејство непријатељске ватре са земље али да је прошао неповређен.
Друга Хејнлајнова борбена мисија, а која је важна за нашу причу, је управо Савезничка снага (Аллиед форце) односно агресија НАТО пакта на СР Југославију. Од Хејнлајна сазнајемо да је припадао 9. борбеној ескадрили „Флyинг Книгхтс“ (Борбени витезови), која је за време интервенције од марта до јуна 1999. била у бази Шпангдалем у Немачкој.
Он описује да су због даљине ове базе од циља, мисије биле дугачке и исцрпљујуће да су трајале и по шест сати укључујући ту полетање и слетање. Тако сазнајемо да је пилотима Ф-117А од полетања требало два сата да стигну до авио-танкера да би напунили гориво. Иначе авио-танкери КЦ-135 су летели изнад Мађарске и пре уласка у ваздушни простор СРЈ и по изласку, борбене летелице су допуњаване горивом. Затим је уследила борбена мисија која је трајала од 30 до 45 минута укључујући ту погодак циља и излазак и ваздушног простора СРЈ.
Тактички бомбардери, потврђује Хејнлајн, носили су по две ласерски вођене бомбе ГБУ-24 које су лансирали на задати циљ. Обично су то били комуникациони и радарски центри, фабрике наменске индустрије и командни центри од значаја за одбрану.
Хејнлајн описује да су у борбену мисију кретала два Ф-117А која су дејствовала по идентичним циљевима који су били удаљени међусобно око 20 километара. Оно што Хејнлајн не наводи јесте временски оквир кад су циљеви гађани. Евидентно је да су бомбардери Ф-117А коришћени и после обарања Зелкове летелице, јер се у неким сателитским снимцима, попут напада на фабрику експлозива Прва искра наменска, 12. априла 1999. и напад на електро мрежу 1. и 2. маја 1999. види да су их извели управо Ф-117А.
Хејнлајн се сећа те ноћи ( он не наводи која, а извор тврди да је 30. април 1999.), да је било поприлично дејства противавионске артиљерије и да су дејствовале ракете 5В57Д на ракетном систему СА-3 Гоа (Нева) који су оборили претходни Ф117. Спомиње се и кориштење других ПВО ракета. Којих, то се не наводи.
Ту сад креће прича да су Ф-117А некада пратили авиони опремљени за електронски рат. Хејнлајн наводи да је један од главних криваца зашто је оборен Зелко и то што су ови авиони остали без подршке летелица за електронски рат током својих мисија, па наводи да је те ноћи кад је оборен Зелков Ф117 није било на небу ЕА-6Б да уносе хаос у непријатељску радарску мрежу.
Тунина верзија
Хејнлајн описује да је после прелета Београда видео да му се приближава једна ракета коју је он назвао „СатурнВ“, мада се радило о ПВО ракети 5В27Д лансираној са лансера ракетног система С-125М „Нева“.
Хејнлајн прича да је знао да је неки његов „момак“ тамо у авиону кад лети ракета према њему. Он прича да је видео затим да је одмах полетела и друга ракета и да је видео како му се приближава ватрена кугла. Он наводи и процедуру за такве ситуације (противракетни маневар), па каже да је укључио аутопилот, јер би ручно окретање летелице могло да негативно утиче на радарски одраз авиона ( иако сви знају да је то мит јер ловци Ф-117А се на радарској слици виде као и остале летелице, посебно на руским радарима који делују у центиметарском режиму деловања), па би за ракету постао савршена мета.
„Док се крећем према мети, једна ракета експлодира, а друга одлази у свемир“, наставио је Хејнлајн:
„Не знам да ли га је погодило“, додао је, мислећи на свог пратиоца коме не наводи име. Хејнлајн каже да је наставио ка циљу који је успешно погодио и да је изашао из ваздушног простора СРЈ и над Мађарском допунио гориво. Ту он спомиње да је чекао тај други Ф-117 који је стигао из таме без упаљених позиционих светала и да се и он прикључио на авио танкер КЦ-135.
У мрклом мраку Хејнлајн закључује да летелица његовог пратиоца није била у добром стању, да је једна млазница отпала и да је под сумњом била и посада танкера, да ли ће тај авион моћи да лети са једним мотором. Хејнлајн ни једног тренутка не наводи име другог пилота и како је у мраку знао да му је отпала млазница и да му је мотор оштећен.
Хејнлајн је за овај подвиг награђен јер је баш он био заслужан за повратак авиона. Или, што је вероватније, да је можда баш он био у том авиону пошто је награђен похвалницом за херојство током учествовања у ваздушној операцији.
Хејнлајн ту наставља причу о руским САМ-овима спомиње се и С-300 јер је немогуће по његовом мишљењу да баш СА-3 и СА-6 погоде Ф-117.
Изгледа да Хејнлајн није све испричао или је испричао само оно што су му дозволили.
Извор: Курир
