Дешава се да човек неку вештину, која је за друштво чудна, или је друштво чак и осуђује, доведе до савршенства, након чега му се она приписује као заслуга. Такви људи наступају у циркусима, о њима пишу у „Гинисовој књизи рекорда“, награђују их, пише новинар РИА Новости Дмитриј Бавирин.
Ауторски текст преносимо у целости:
Неко голим рукама савија гвоздену шипку. Неко дресира отровне змије. Председник Србије Александар Вучиц́ седи на две столице. Ако ћемо по савести, он би требало да претендује на „црни појас“ у тој врсти политичких борилачких вештина.
Раније су га због тога прекоревали – и на Западу, и у Русији. Говорили су му да треба да се определи за кога је – за нас, или за њих, јер колико се дуго може седети на две столице. Прекоревају га и сада, и то десет пута чешће. А могли би просто да се диве, јер је он то заслужио.
Мала сиромашна земља, са свих страна окружена историјским непријатељима и финансијски зависна од Запада, већ више од годину дана се супротставља његовим ултимативним захтевима да уведе санкције Русији и да чини друге гадости. А како се супротставља – нико не може објасни. То је изван граница обичних људских способности.
Због тога од Срба очекују некакав трик или, отворено говорећи, издају, а креативци Центра за информационо-психолошке операције и других канцеларија за производњу проукрајинске пропаганде падају на плодоно тло.
Само током последњих пар недеља многи су поверовали у то да:
а) Србија, преко Турске, испоручује Оружаним снагама Украјине муницију сопствене производње, укључујући пројектиле за вишецевне ракетне системе „Град“ (засновано на лажним „документима с интернета“);
б) Србију су „стисли“ и она ће већ за који дан увести антируске санкције (засновано на лажном цитату Вучића);
в) Србија је предала косовске Србе и у суштини признала косовску владу (уопште није јасно на чему је то засновано).
Не може се рећи да је у условима уцене и притиска без преседана Београд успео да издржи без губитака и да није направио никакве уступке Западу – то већ не би било мајсторство него магија. На пример, власти су одустале од куповине руских ловаца у корист францууских, смањиле број авионских летова ка Москви и прете кривичном истрагом против грађана који су учествовали у борбеним дејствима у Украјини.
За сада је, међутим, све то на речима и без нове правне инфраструктуре (постојећи закон који кажњава плаћенике писан је и усвајан против исламиста који су „гостовали“ у Сирији).
Много утицајније и богатије земље Европе показују знатно мањи степен издржљивости. То покушавају да објасне на разне начине, али како год окренеш, ослањају се на личност Вучића и улогу личности у историји – он зна како, и то је то. Министар пропаганде у влади Слободана Милошевића у периоду рата против НАТО-а од тог времена зарадио је многе прехладе на сахранама својих непријатеља.
Једни су одавно у пензији, попут Била Клинтона, други су буквално у гробу, попут Мадлен Олбрајт, трећи у затвору, попут бившег лидера косовских Албанаца Хашима Тачија. А Вучић је и даље у седлу – и на две столице истовремено.
У српској власти он је „разводник“ – контролише како партију „русофила“, тако и оне који су у пуној мери окренути ка Бриселу и Вашингтону (у елити је много и једних, и других). Љубоморни на Запад, посматрачи рачунају именовање сваке нове чланице НАТО-а као једно „скретање“, али како да разеберу овако виртуозну технику.
На пример, премијерка Ана Брнабић је постала трн у оку словенофилима. Потпуно прозападна, целог живота је радила у атлантским структурама, отворено живи у истополним односима – прави агент Сороша који поткопава руско-српско пријатељство. Али таквом премијеру Србије је много лакше да умирује Европску унију, у коју одлази готово половина укупног српског извоза, а исти је и удео ЕУ у свим страним инвестицијама у Србији. А политички је Ана Брнабиц́ апсолутно зависна од Вучића и није способна за аутономну каријеру – поред осталог због своје оријентације.
Други пример је министар економије Раде Баста. Још једна екстравагантна личност у влади, при чему злонамерници тврде да је без професионалног образовања – бивши наставник фискултуре сумњивог политичког порекла. Он се јавно заложио за увођење санкција, после чега је читаве седмице добијао шамаре како од колега и сарадника, тако и од опозиције.
А зашто је он потребан Вучићу? „Гледајте и учите“ – могао би да одговори српски председник у тренутку искрености. Баста је, поред осталог, потребан и за такве представе.
Званично српски лидер негира било какво учешће у представи с Бастом – „он је то сам, сам“. Ипак, они којим су познати његови таленти, не верују баш у то. У сваком случају, било би погрешно мислити да је преко министра Вучић „прикупљао сведочења“ – проверавао реакцију система. Нема шта ту да се проверава, реакција је предвидива, систем контролише Вучић. Зато, међутим, све те реакције се могу поднети под нос европским чиновницима и раширити руке – ето, сами видите како је народ против, а шта ја могу против народа.
У теорији, то не би требало да функционише, јер нису сви европски чиновници будале. Али то функционише. С таквим мајсторством се рађа.
Незадовољне у Русији то, уосталом, није убедило и они настављају да траже од Вучића да се определи, читај – да коначно изабере Русе. Истина, нико не може да прецизира шта би тачно такав избор, изречен усмено, променио у пракси. Србија ће изгубити половину економије, нашавши се у изолацији, али од Русије неће добити ништа преко онога што вец́ има. Географија је немилосрдна наука.
Спољна критика Вучића у многоме проистиче из потпуног неразумевања балканских реалија и услова живота у најзападнијој тачки „руског света“ (тамо воле да кажу: Нас и Руса 150 милиона). Срби имају сто и једну убедљиву замерку за свог председника, али међу њима није неспособност да брани српске и руске интересе.
Акробата више и не седи на две столице, него буквално жонглира њима у рингу с мноштвом хистеричних веверица које чекају када ће изгубити равнотежу. Можда и хоће, наравно, уз ваше молитве. Али за сада, како песма каже, „оставите за сада грехове по страни и цените лепоту игре“.
Аутор је Дмитриј Бавирин, новинар РИА Новости.
Извор: Wебтрибуне
