Шолц-Макринов папир није предлог јер је праћен листом претњи „страни“ која га не прихвати.
Није ни преговарачки оквир јер се зове „Основни споразум“, а не „Основни преговарачки оквир“.
Уколико би био потписан, „основни споразум“ би представљао прекретницу као први правни основ и први међународно-правни извор права и обавеза „страна“ обезбеђујући визу правног основа за све будуће акте и споразуме „страна“.
Ништа од свега потписаног пре тзв. Основног споразума, ако буде потписан, укључујући и тзв. Бриселски споразум од 2013. нема правну основу нити је извор права.
Сетимо се да је Уставни суд Србије својевремено прогласио Бриселски споразум за политички, неправни акт.
То би био први билатерални споразум између Србије и тзв. Косова, први случај у историји да Србија призна да прихвата тзв. Косово као себи равног међународног правног субјекта и суседа, дакле као страни ентитет и субјекат.
Тај тзв. Оновни споразум Запад (ЕУ/НАТО) ће надаље третирати као стуб суседских односа две независне државе, као правни акт веће правне снаге од Устава Србије и тзв. Устава тзв. Косова.
Претпостављене другачије интерпретације служиле би само за локалне, унутрашње потребе што би Запад толерисао све док процес суштински тече у складу са његовим геополитичким интересима.
Шолц/Макроновим тзв. Основним споразумом „стране“, готово успутно, прихватају обавезу да потпишу „свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији“. Из те, сада међународно-правне обавезе (тј. ако се потпише Шолц-Макронов „Основни споразум“), ни једна „страна“, дакле, ни Србија, више не може изаћи.
А шта је „нормализација“ тумачиће, не Србија, него ЕУ/НАТО.
ЕУ и НАТО не скривају да то, у крајњој линији, значи успостављање дипломстских односа озмеђу Србије и тзв. Косова. Јасно је да ће Београд тврдити да то није тако и да то не прихвата. Проблем је што би одговор ЕУ/НАТО био да се Београд већ одрекао противљења прихватањем Шолц/Макроновог тзв. Основног споразума.
Евентуалним потписивањем Шолц/Макроновог тзв. Основног Споразума Србија би ризиковала да остане без велике међунродне подршке суверенитету и територијалном интегритету и да остане на милост и немилост носилаца хегемонизма и експанзије.
То би уједно био крај процеса отпризнавања и отварање врата за нова признања илегалног отцепљења укључујући и од неких чланица ЕУ које су то до дада одбијале.
Надајмо се да смо довољно зрели, да ћемо се вратити међународном праву, резолуцији СБ УН 1244 и свом Уставу и достојанству.
Право и принципи међународних односа су најпоузданији ослонац мира, безбедности и напретка.
Запостављање и омаловажавање принципа и права, на једној и повлађивање богатим западним отимачима српске државне територије, на другој страни, тешко се може подвести под српски или цивилизацијски интерес.
(Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)
Извор: Wебтрибуне
